Stabilizacija ili pad — paradoks političkih podela?

Poslednja istraživanja javnog mnjenja datiraju iz kraja prošle godine. Ankete uglavnom pokazuju prednost studentske liste nad listom vladajućih partija. Istraživanja, u zavisnosti od agencije, donose različite cifre, ali je jedna stvar nesporna — duboka polarizacija društva. Ostaje pitanje kako bi se u narednim anketama mogla ogledati polarizacija i na strani opoziciono opredeljenih građana.

političke podele AI

Analitičar i direktor Nove srpske političke misli Đorđe Vukadinović tvrdi da se režim „sabrao“ i da je sada samo pitanje koliko će koja strana uspeti da ne otera svoje birače u apstinenciju sopstvenim predizbornim potezima. Ovu izjavu dao je na osnovu istraživanja javnog mnjenja koje je njegova agencija sprovela u septembru prošle godine na uzorku od 1050 građana.

Njihovo istraživanje pokazalo je prednost studentske liste nad listom partija na vlasti. Konkretno, prema rezultatima, uz uključene neizjašnjene, 41,6 odsto ispitanika glasalo bi protiv sadašnje vlasti, dok bi 33,2 odsto podržalo vlast, a 25,2 odsto nema stav. Kada se izuzmu neopredeljeni, odnos snaga je 55,7 odsto protiv naspram 44,3 odsto za sadašnju vlast.

Sličan rezultat iznela je i agencija CRTA, koja navodi da njihovi rezultati istraživanja pokazuju da 44 odsto građana podržava studentsku listu, dok blok koji predvodi Aleksandar Vučić ima 32 odsto podrške.

Obe ankete ukazuju na duboku podelu među građanima, što pojedini analitičari tumače kao posledicu političkih narativa i poteza vlasti, navodeći da su različite kampanje i političke poruke dodatno podelile glasačko telo.

Ipak, nešto što je provejavalo prethodnih meseci sada postaje jasan narativ — opoziciono orijentisani glasači počinju da se dele na one koji podržavaju studente i one koji podržavaju opozicione partije.

Argumenti su različiti. Deo birača koji podržava studente smatra da su političke partije pre svega kompromitovane i da pojedine sarađuju sa vlašću, dok studente vide kao novu snagu i osveženje političke scene koje može doneti suštinske promene. S druge strane, pristalice političkih partija tvrde da one imaju iskustvo, stranačku infrastrukturu neophodnu za izbore i, kako navode, kontinuitet borbe protiv aktuelnog režima tokom prethodnih godina.

Dalje podele ogledaju se i u pitanjima iskustva, znanja i političke strategije, ali i u spoljnopolitičkoj orijentaciji — jedni podržavaju evropski put, dok drugi prednost daju Rusiji i Kini. Podele se produbljuju i kroz stavove o Kosovu, nedostatku jasnog programa, konkretnih ciljeva, pa i odgovora na pitanje — ko treba da predvodi promene.

Studenti su se jasno deklarisali da ne žele političke partije uz sebe, niti ih smatraju neophodnim. Političke partije, sa druge strane, takođe su podeljene — jedni razmatraju podršku studentskoj listi bez izlaska na izbore, dok drugi smatraju da treba samostalno da izađu jer, prema njihovom viđenju, postoji podrška njihovim politikama.

Dakle, podele više ne postoje samo na liniji za ili protiv vlasti, već su sve vidljivije i unutar samog opozicionog biračkog tela. Pomenuti Vukadinović pre mesec dana bio je osporavan zbog izjave da se Vučićevo glasačko telo stabilizovalo i da ne beleži dalji pad. Ipak, sa stanovišta navedenih podela, postavlja se pitanje — da li je takav scenario realan i očekivan? Ali i da li su podele proizvedene ili su bile neminovne?

Na političkoj sceni trenutno je vidljiv sudar dva politička modela, jer studenti i političke partije polaze iz različite logike delovanja. Kako se izbori približavaju, svaka grupa pokušava da se profilira i izdvoji, što često vodi oštrijoj retorici i prema ideološki bliskim akterima, jer se takmiče za isti bazen birača.

Vlast, s druge strane, nije sedela skrštenih ruku tokom protekle godine. U javnosti su zabeleženi različiti politički potezi i kampanjske akcije — od inicijativa poput „Ćacilenda“, koje su izazvale oprečne reakcije, do mera predstavljenih kao brza rešenja, poput intervencija na tržištu goriva ili ubrzanih procesa legalizacije.

Iako mnogi veruju da nije bez razloga nastala izreka „Ne daj Bože da se Srbi slože“, činjenice ukazuju da podele nisu nastale iz jednog razloga. One su delom prirodan rezultat širenja političke ponude unutar opozicionog prostora, a delom posledica zaoštravanja političke borbe i različitih strategija pred izbore. Drugim rečima — nisu ni potpuno spontane, ali ni potpuno veštački izazvane.

U takvom ambijentu više nije u pitanju samo odnos snaga između vlasti i opozicije, već sposobnost opozicionog spektra da prevaziđe sopstvene unutrašnje podele. Da li će se opoziciono telo do izbora konsolidovati ili će upravo te podele postati presudan faktor koji menja percepciju političke stabilnosti — ostaje otvoreno pitanje.