Skoro 50 ljudi je ubijeno, a njihove smrti dovođene su u vezi sa političkom pozadinom u periodu od 1990 godine na ovamo. Mnoga od tih ubistava nisu rasvetljena . Danas spiskovi, nekada realnost ukazuju na samo višedecenijsko funkcionisanje države.
ubistva devedesetih, ilustracija , AI
Kada se 1994. godine pojavio dokumentarni film u produkciji B92 pod nazivom „Vidimo se u čitulji“, srpska javnost skrenula je pažnju na dešavanja čiji su ishodi za mnoge bili fatalni .
Prema dostupnim javnim izvorima, u periodu od 1990. do 2000. godine najmanje četrdesetak ljudi iz političkog, policijskog, bezbednosnog, poslovnog i kriminalnog miljea ubijeno je u likvidacijama koje su javno dovođene u vezu sa politikom, službama ili organizovanim kriminalom. Istovremeno, zvanična statistika beleži 2.701 ubistvo u Srbiji od 1991. do 2000. godine.
Dug spisak ubistava devedestih
Mnoga ubistva su rasvetljena , završeni sudski postupci, ali mnoga su i danas ostala obavijena velom tajnosti:
-Andrija Lakonić Laki — 23. mart 1990.
Ubijen je u Beogradu, a njegovo ime se u javnosti vezivalo za beogradsko podzemlje i kontakte sa ljudima iz policijsko-bezbednosnog miljea.
-Branislav Matić Beli — 3. avgust 1991.
Bio je poznat kao finansijer i blizak čovek Srpskog pokreta obnove. Njegovo ubistvo se zato nije posmatralo samo kao kriminalni obračun, već i kao slučaj sa političkom pozadinom.
-Iso Lero Džamba — septembar 1992.
Nestao je 1992. godine, a njegovo telo nikada nije pronađeno. U javnosti je bio poznat kao deo beogradskog podzemlja, pa se njegov nestanak često pominje u kontekstu obračuna devedesetih.
-Aleksandar Knežević Knele — 28. oktobar 1992.
Jedna od najpoznatijih figura beogradskog podzemlja devedesetih. Njegovo ubistvo postalo je simbol vremena u kome su kriminalci postajali javno poznati gotovo kao medijske ličnosti.
-Georg Stanković Žorž — 1. oktobar 1993.
Ubijen je u Beogradu, a javnost ga je vezivala za kriminalni milje. Njegovo ubistvo je deo niza likvidacija koje su obeležile početak devedesetih.
-Radojica Nikčević — 7. oktobar 1993.
Bio je biznismen čije se ime u javnosti pominjalo uz veze sa moćnim ljudima tog vremena, uključujući i bezbednosne strukture i ratno-kriminalni milje.
-Radislava Dada Vujasinović — april 1994.
Novinarka koja je pisala o ratu, kriminalu i političko-bezbednosnim temama. Njena smrt je godinama ostala sporna i zato se često pominje u kontekstu nerazjašnjenih slučajeva iz devedesetih.
-Goran Vuković Majmun — 12. decembar 1994.
Bio je poznat kao jedna od važnijih figura beogradskog podzemlja. Njegovo ubistvo se uklapa u talas obračuna među ljudima iz kriminalnog miljea tog perioda.
-Dragan Popović Dadilja — 17. jul 1995.
Ubijen je u Beogradu, a njegovo ime se vezivalo za podzemlje. Slučaj pokazuje koliko su likvidacije u tom periodu postale česte i javne.
-Dragan Radišić — 1. februar 1996.
Bio je inspektor SUP-a Beograd. Ubistva ljudi iz policije posebno su važna za ovu temu, jer pokazuju da nasilje nije bilo ograničeno samo na klasično podzemlje.
-Miroslav Bižić Biža — 21. maj 1996.
Bivši policajac i privatni detektiv, pominjan u vezi sa osetljivim slučajevima i poslovima na granici policije, bezbednosti i kriminala.
-Božidar Stanković Batica i Branislav Milutinović — 23. jun 1996.
Ubijeni su u Novom Beogradu. Njihovo ubistvo se u javnosti vezivalo za obračune u kriminalnom miljeu.
-Zoran Stevanović — 30. avgust 1996.
Pominjan je kao pripadnik Srpske dobrovoljačke garde. Njegovo ubistvo ulazi u širi kontekst vremena u kome su se ratne strukture, kriminal i javni život preplitali.
-Zoran Dimitrov Žuća — 6. oktobar 1996.
Poznat kao deo voždovačkog kriminalnog miljea. Njegovo ime se često pominjalo u pričama o tadašnjim obračunima među „žestokim momcima“.
-Rade Ćaldović Ćenta i Maja Pavić — 14. februar 1997.
Ćaldović je bio poznat u podzemlju, dok je Maja Pavić stradala zajedno sa njim. Ovaj slučaj pokazuje da su u likvidacijama često ginuli i ljudi koji nisu bili glavna meta.
-Vlada Kovačević Tref — 20. februar 1997.
Biznismen koji je u javnosti povezivan sa krugovima bliskim tadašnjoj vlasti. Njegovo ubistvo se zato pominjalo i van okvira obične crne hronike.
-Radovan Stojičić Badža — 10/11. april 1997.
Visoki policijski funkcioner, jedan od najmoćnijih ljudi MUP-a Srbije tog vremena. Njegovo ubistvo jedno je od najznačajnijih kada se govori o vezi policije, službi, politike i kriminala.
-Vukašin Vule Gojak — 6. septembar 1997.
Njegovo ime se vezivalo za podzemlje i ratni milje. Ubistvo se uklapa u širu sliku obračuna među ljudima koji su imali veze sa nasilnim strukturama devedesetih.
-Zoran Todorović Kundak — 24. oktobar 1997.
Bio je generalni sekretar JUL-a i direktor Beopetrola. Zbog političke funkcije i položaja u velikom državnom sistemu, njegovo ubistvo ima posebno mesto u ovoj listi.
-Jusuf Jusa Bulić — 1998.
Bio je povezan sa sportom, kladionicama i ljudima iz kriminalno-ratnog miljea. Njegovo ubistvo pripada nizu likvidacija ljudi koji su imali veliki uticaj van formalnih institucija.
-Darko Ašanin — 30. jun 1998.
Poznata figura podzemlja, često pominjana u vezi sa poslovima kriminalnog miljea. Njegovo ubistvo je deo šireg obračuna među ljudima koji su imali značajnu ulogu u podzemlju devedesetih.
-Milorad Vlahović — 11. mart 1999.
Policijski pukovnik i visoki funkcioner kriminalističke policije. Ubistvo čoveka na takvoj poziciji dodatno govori o stepenu nasilja i nestabilnosti tog vremena.
-Slavko Ćuruvija — 11. april 1999.
Novinar i vlasnik „Dnevnog telegrafa“ i „Evropljanina“. Njegovo ubistvo je jedan od najpoznatijih slučajeva koji se direktno vezuju za politički pritisak, službe i obračun sa kritičkim novinarstvom.
-Dragan Simić — 8. jul 1999.
Policijski pukovnik i načelnik OUP Savski venac. Kao i druga ubistva ljudi iz policije, ovaj slučaj pokazuje da su mete bile i osobe iz samog sistema bezbednosti.
-Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vučko Rakočević i Dragan Vušurović — 3. oktobar 1999.
Ubijeni su na Ibarskoj magistrali u pokušaju atentata na Vuka Draškovića. Ovaj slučaj spada među najjasnije politički obeležene događaje iz devedesetih.
-Zoran Šijan — 27. novembar 1999.
Jedna od najpoznatijih ličnosti surčinskog kriminalnog kruga. Njegovo ubistvo pokazuje koliko je podzemlje u tom periodu bilo povezano sa javnim životom, sportom, medijima i novcem.
-Željko Ražnatović Arkan, Milenko Mandić i Dragan Garić — 15. januar 2000.
Trostruko ubistvo u beogradskom hotelu Interkontinental. Zbog Arkanove ratne, kriminalne, političke i medijske uloge, ovaj slučaj je jedan od simbola kraja devedesetih.
-Pavle Bulatović — 7. februar 2000.
Savezni ministar odbrane, ubijen u Beogradu. Njegovo ubistvo je posebno značajno jer je reč o visokom državnom funkcioneru.
-Radoslav Trlajić Bata Trlaja — 26. februar 2000.
Poznat kao deo novobeogradskog kriminalnog miljea. Njegovo ubistvo pripada nizu likvidacija koje su se nastavile i u poslednjoj godini Miloševićeve vlasti.
-Branislav Lainović Dugi — 21. mart 2000.
Novosadski biznismen i bivši komandant Srpske garde. Njegov slučaj povezuje ratni, poslovni i kriminalni ambijent devedesetih.
-Zoran Davidović Ćanda i Ivan Stojanović — 23. mart 2000.
Ubijeni su na auto-putu. Slučaj se u javnosti vezivao za obračune u podzemlju i širi krug ljudi povezanih sa tadašnjim kriminalnim strukturama.
-Žika Petrović — 25. april 2000.
Direktor JAT-a, ubijen ispred svoje kuće. Kao čovek na čelu velikog državnog preduzeća, njegovo ubistvo se nije moglo posmatrati samo kao običan kriminalni slučaj.
-Zoran Uskoković Skole i Miloš Stevanović — 27. april 2000.
Uskoković je bio jedna od poznatih figura podzemlja, a sa njim je ubijen i policajac Miloš Stevanović. Slučaj pokazuje preplitanje kriminalnog i policijskog miljea.
-Ivan Stambolić — 25. avgust 2000.
Bivši predsednik Predsedništva Srbije i nekadašnji politički mentor Slobodana Miloševića. Njegovo ubistvo je jedan od najtežih primera političkog obračuna iz tog perioda.
Kada spisak postane slika jednog vremena
Dug i težak niz imena danas nekome može izgledati samo kao spisak. Ali za one koji su živeli tih devedesetih, iza tih imena stoji mnogo više od crne hronike. To je bilo vreme u kome se pucalo na ulicama, a istovremeno se stvarao kult „jakih momaka“, brzog novca i opasnog života.
Učestali pucnji u ljude , ma ko oni bili, postali su do te mere svakodnevica da su polako ušli u medije, televizijske emisije, kafane, spotove, modu i muziku.
Dens scena, turbo-folk i deo tadašnje pop kulture često su pratili atmosferu vremena u kome su bahatost, novac, oružje i nasilje postajali deo svakodnevice. Pesme poput „Kralj kokaina“ grupe Mobi Dik ili „200 na sat“ Ivana Gavrilovića uklapale su se u stanje u društvu .
hronika devedesetih, ilustracija AI
Estrada, televizija i ružičasta stvarnost
Estrada je takođe bila deo tog ambijenta. Svetlana Ceca Ražnatović devedesetih postaje mega zvezda, ali i javna figura nakon udaje za Arkana, čiji se život vezivao za svet ratne moći, podzemlja, novca i politike. Njena kasnija pravosnažna kazna u predmetu FK Obilić vezanom za nezakonito prisvajanje novca od transfera fudbalera FK Obilić i nedozvoljeno držanje oružja te i kućčni pritvor ukazuju na doprinos i uklapanje u dato vreme.
TV Politika prva je pokrenula emitovanje kultne emisije pod nazivom „Minimaksovizija“, koja je kasnije prebačena na TV Pink , a u kojoj su upravo gostovala lica sa kriminalnim dosijeima , neretko malo pre njihovih ubistava.
TV Pink nastala je u tim godinama, tačnije 1994. godine posle ugovora o poslovnoj i tehničkoj saradnji sa RTS-om kao komercijalni program namenjen prvenstveno mladima . Ova televizija pokazivala je jednu drugačiju, ružičastu sliku stvarajući gotovo imaginarijum.
Otrežnjenja: dokumentarac i film Rane
Otrežnjenja su stizala sporadično poput pomenutog dokumentarca , ali i filma „Rane“ Srđana Dragojevića, snimljenog 1998. godine, koji je oštro oslikao atmosferu.
Replika „Batine mogu da budu i gotivna stvar, rođaci…“ ostala je upamćena baš zato što je grubo i tačno oslikavala vreme u kome je nasilje postalo gotovo svakodnevno.
Nasilje, televizija, pogrešni uzori i želja da se bude „neko“ po svaku cenu postali su deo odrastanja generacija.
O tim ubistvima se izveštavalo mnogo, ali je pitanje kako. Nezavisni mediji i pojedini novinari pokušavali su da pokažu veze između kriminala, službi, policije i politike. Sa druge strane, deo popularne štampe i televizijskog prostora istovremeno je gradio mit o „žestokim momcima“.
Tako su likovi iz crne hronike postajali deo javne fascinacije.
Za mnoga ubistva sa ove liste politička pozadina nikada nije dokazana. Za neka jeste. Ali ono što ostaje jeste činjenica da su devedesete bile vreme u kome su rat, politika, službe, policija, kriminal i novac često stajali preblizu jedni drugima.
Rat, inflacija i narativ zaštite
Građanski ratovi na prostoru bivše Jugoslavije dodatno su pojačali strahove, podele i nacionalne emocije, a istovremeno su u Srbiju doneli oružje, ljude sa ratišta i novu vrstu moći izvan institucija. Pa i kreiranje paralelnih centara moći.
Vreme inflacije pojačavalo je želju i potrebu za novcem. Do njega su neki stizali kriminalom, a neki političkim narativom koji je imao elemente zaštite.
Koga je taj narativ zaista štitio — na to su odgovor dale devedesete.
nastaviće se …