„U Valjevu se radi i gradi“, naslov je koji je počev od 50-tih godina prošlog veka na ovamo na desetine puta ponovljen. Ipak, to vreme izgleda da je ostalo iza nas. Postavlja se pitanje da li smo sve što nam je potrebno zapravo izgradili pa nam više ništa ne treba ili nema ideja , ozbiljnih vizionarskih predloga?
Prateći društvene mreže lako je uočiti da se sporadično pojavljuju komentari na odredjene gradjevine čiji temelji stoje zarasli u korov. Iako se načelno svi slažu da ima logike ili da je logike bar bilo ona se sada promenila. Tako smo prateći te komentare došli do toga da nam mnogo toga zapravo i nije potrebno. Ne treba nam zgrada socijalnog stanovanja, ne treba nam hala sportova, nije nam potrebna ni pruga Valjevo-Loznica, a istini za volju dugo nam nije bila potrebna ni akumulacija Rovni.
Kada ste poslednji put bili na otvaranju nekog objekta u Valjevu? Da li se sećate pre koliko godina je to bilo? Istorija pokazuje da sve što imamo datira iz nekih davnih vremena.
Ako se zaista zamislimo nad ovim pitanjem videćemo da smo ono što smo uradili uradili u najvećoj meri iznudjeno. Bombardovanje 1999. godine uslovilo je novi stambeni blok, najezda izbeglica uslovila je zgradu za izbegla lica i slično.Zahvaljujući projektu države pomoći gradjevinskoj industriji od 2000-te na ovamo izgradjeno je nekoliko objekata Reciklažni centar, Transfer stanica i jedno i drugo kao najava projekta deponije Kalenić. Dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama uz donaciju iz Japana, rekonstruisani ulazi Urgentnog centra, treći sprat Doma zdravlja, obdanište Vidra deo su projekata pomoći gradjevinskoj industriji. Da nije bilo poplave ne bi uredili korito Kolubare. Kasnija ulaganja bila su uglavnom infrastrukturna, opet projekat države- NIP, Karadjordjeva ulica a od objekata vidjene su samo ambulante i pojedine Mesne zajednice. Velikih projekata nije bilo. Odustajalo se od gradnji i tražena su kompromisna rešenja.
Očitije od ovih činjenica jesu vesti koje uglavnom govore o prodaji. Dakle, niti nam treba niti možemo da rekonstruišemo, uredimo, pa se postavlja pitanje, ako i prodamo hoćemo li od tog novca nešto novo napraviti?
Teško. Ako i prihvatimo razmišljanje da nam ništa od započetog nije potrebno i jednom za svagda stavimo tačku na te projekte i onda putem medija pratimo kako drugi gradovi to isto grade jer im treba možemo li da postavimo pitanje nekih novih gradnji?
Šta je to što ostavljamo našim unucima?
Ako je budžet grada iskazan u milijardama, a nema velikih projekata, gde onda odlazi novac? Na opštu potrošnju, održivost glomaznog administrativnog aparata, nasipanje puteva, krpljenje rupa?
Da li će nas onda u budućnosti neko pitati šta ste to radili u prošlosti? S punim pravom.
Političke partije gotovo da više ne izlaze sa programima na lokalu. Shvatili su da to nije potrebno te i da postoji drugačiji oblik podilaženja narodnim masama. Dovoljno je kritikovati onog pre vas i već ste stekli preduslov da osvojite odredjeni broj glasova. I tako smo ušli u jednu novu eru našeg razvoja koji to zapravo i nije. Zanimljivo je razmišljanje jednog od čelnika gradske vlasti koji ima stav: „Kakvi bre projekti? Pusti te gluposti, samo da dodje Vučić (predsednik Srbije) i mi smo pobedili“.
Zaista. Na lokalu se to , shodno iskustvu, može i dogoditi. Ali ko je tu koga pobedio? Možda sami sebe?
S.V.