O Valjevu nekad i Valjevu sad, stanju duha Valjevaca, kulture, privrede i sporta za Vamediu govori Slobodan Raković, novinar RTS-a , stvaralac brojnih dokumentarnih filmova, dobitnik brojnih nagrada u novinarstvu i stvaralaštvu .„Valjevo je nekada imalo svoj duh, sada to nije tako“, kaže Raković.
„ Ja imam dve asocijacije na staro Valjevo. Jedna je, Valjevo iz moje mladosti , onih dana osnovne škole i negde do studija sa završetkom Gimnazije . To je jedan period, a drugi je Valjevo sa početkom mog rada od 1972 pa do poslednjeg rata. Eventualno i te ratne godine , ali uglavnom tu podrazumevam vreme do početka 90-tih godina“, kaže Slobodan Raković o svom starom Valjevu.
Kakav osećaj imate dok govorite o tom Valjevu nekad? Kada govorite o tome, šta je asocijacija?
-Jedno opšte zadovoljstvo i radost..Tih osamdesetih godina u Va praktično nije bilo nezaposlenih. Na birou je bilo prijavljeno 4000 ljudi od kojih najveći broj domaćica koje i nisu želele da rade. Ljudi nasmejani i lepo obučeni. Kad to kažem mislim pristojno obučeni.Nema odrpanaca, a znalo se gde se kad šta nosi. Kad se nosi trenerka , a kako se oblači kad se ide u pozorište. Sve se znalo. Ja sam zakačio i taj period kad je Valjevo kao grad imalo pozorište.Posle je otvoren Dom kulture i dolazile su najbolje beogradske predstave. Za premijere Abraševića , to je bila svečanost. Nije moglo da se ide u farmerkama na premijeru. Postojanje srednje klase, to je najupečatljivja karakteristika .
Srednja klasa koje sad nema?
-Da , srednja klasa je sve držala na okupu . Pogledajte samo kako se slavilo. Laž je da se nije slavilo. Ostalo mi je to u snažnom sećanju. Jeste meni učiteljica, odnosno nama, a meni to je to teško padalo, uoči svake slave zadavala da naučimo pesmicu napamet. Ja sam dve godine bio sa dedom i babom, roditelji su bili učitelji na Stavama tada i te dve godine mi je najteže padalo kad god treba da se ide na slavu učiteljica zada pesmicu. A ja sam to jako teško učio. Onda baba i deda kažu , ići ćeš sa nama na slavu, ali moraš da naučiš pesmicu. I ja naučim. Taj gradjanski način slavljenja mi je ostao u snažnom sećanju Bio je jedan tada veoma mali broj siromašnih ljudi. i to su bili neradnici., socijalni slučajevi. Država se starala o njima. Radnička klasa bila veoma dobro plaćena , svi smo imali školovanje . Znači , ostalo je da je društveni standard bio na vrlo visokom nivou. Svi smo imali mogućnost da odemo na studije bez obzira šta su nam bili roditelji.
Koja su to mesta koja su Vam ostala u sećanju na to vreme Valjeva?
-Sećanja su subjektivna. Nema više Korzoa, nema više one atmosfere u kulturnim dešavanjima. To je bila jedna gradska atmosfera, ceo grad je bio tu. Susreti Abraševića , pa ceo grad je bio ne samo spreman da pomogne nego ti dani traju 15 dana i svih 15 dana svih 700 mesta u sali je puno.
Više nije tako , kažu da imamo oko 250 standardnih posetilaca pozorišta.
-Pa to je tačno i nije . Tačna je cifra , ali se zaboravlja da se pozorišna publika neguje i stvara. Mi smo to imali i ja mogu da Vam nabrojim deset porodica koje su imale zakupljene lože u Domu kulture godinu dana. Recimo , porodica Bourek, Josip je časovničar, on , njegova gospodja , njegov sin Miša sa porodicom imali su zakupljenu ložu za godinu dana. Za svaki kulturni dogadjaj. Nije moglo da se dogodi da oni , kažem bilo je tu desetak gradskih porodica , ne može da se desi da oni nemaju kartu za koncert ozbiljne muzike , pozorišnu predstavu, ali to se stvaralo i negovalo. Mijanović je u Gimnaziji u prvoj godini sve terao da idu na koncerte ozbiljne muzike. Niko te ne pita hoćeš li , nećeš. A onda se pojavi problem kad si u starijim razredima da dodješ do karte. Svi hoće da idu iako ih niko ne tera na to. Ali prepuno je. i bio je problem ako neko ne dobije kartu. I druge škole tako. Desilo se recimo da su učenici iz druge dve stručne škole prekinuli koncert jer su gadjali bombonama izvodjače. i to se desilo jer se publika stvara, neguje.
Pa šta se dogodilo?
-To je devedesetih godina prekinuto. Ratovi i sva dešavanja u zemlji su to presekla. Nema kontinuiteta u stvaranju .Nema nove publike . Šta sve nije dolazilo u Valjevo nekad.
U osvrtu na kulturu šta se pamti?
-Kad govorimo o kulturi nesmemo zaboraviti da su postojala dva KUD-a Abrašević i Krušik. Krušik je imao isto pozorište svoje. i kad je pozorišna premijera u Krušiku , devet hiljada radnika hoće da gleda svoje . zamislite koliko je to predstava , podelite sa 700 mesta. Te računice zaboravljamo. Srednjoškolski festival pozorišta , sve škole nastupale, svi roditelji dodju da gledaju pa budu po dve ili tri predstave. Prvo za djake od 17 sati posle uveče za roditelje , prijatelje , pa to je bilo prepuno. Vodilo se računa o programu , o ozbiljnoj muzici pa i popularnoj . Jovan Jovičić , gitarista svirao je španske pesme zaista mnogo širok repertoar , pa ko to ne bi došao da sluša.E, tako smo prekinuli i sport. Trista ljudi gleda Budućnost, ispod hiljadu prosek Metalca. Nema podmlatka , ničega , nema navike da se ide. Nije tačno gledaju se Valjevci. Dolazili su drugi pa je bilo puno. Neki pametnjaković je pokidao sve veze , novi sistem nije imao tu ideju da to nastavi. Mi pričamo o pozorištu Valjevo nema salu za to. Nije lako napuniti 600 mesta. Zašto nemamo salu od 300 mesta?
Šta je sada sa tim Valjevcima koji su naučili da idu na kulturne dogadjaje?
-Nema , povukli se. Pogotovo sad, došle nove tehnologije. Osiromašilo se . pa pogledajte koliko je za prosečnog penzionera , recimo 600 ili 800 dinara da izdvoji za kartu. To je skupo. Isto to važi i za pitanje koliko nam ljudi čita novine. Novosti , Politika, koje su ovde čitane , oni su imali tiraž sto hiljada primeraka. A sada?
Možemo li to staro stanje stvari da vratimo?
-Treba vreme. Treba da se krene ispočetka da se radi sa mladima i odmah.
Da li bi sada kada bi trebalo da se doselite u Valjevo to uradili , u Valjevo ovakvo kakvo je?
-Teško je to reći sa svim emocijama koje već imam o Valjevu. Ja gledam moju decu . Oboje su u Beogradu. Ja bih verovatno u njihovim uslovima isto potražio šansu van Valjeva. Evo ja bih ostao u novinarstvu jer to najbolje znam da radim, to sam ja . I šta bih radio u Valjevu? Mi više sem RTS-ovog dopisništva i Todora koji piše za Vreme nemamo više nijednog novinara koji ima platu, kome je plaćeno i bolovanje i odmor. Koji može da relaksirano radi da se posveti poslu. O honorarima da ne govorimo. To je smešno. I niko se u Valjevu ne uzbudjuje oko toga . Imamo ljude koji rade na parče. Ja ne bih imao ni mogao šta da radim. Pa moj sin je mogao da ostane ovde i da radi u banci , ali bez mogućnosti da napreduje . Mi ovde nemamo banke već fiijale , šaltere. Nema struke , nema napredovanja . Može da bude prodavac bankarskih proizvoda ili da prodaje kredite i tu je kraj , nema analitike , rizika, ničega što je struka u bankarstvu. Mlad čovek hoće da ima mogućnost napredovanja, vertikale. Ja ne podržavam mlade u odlasku , ali ih ne zadržavam.
Da li smo mi onda pokvarili duh prosečnog Valjevca?
-Pokvario se duh Srbije. Pa i Valjeva. Ja sam nekada kao i drugi studenti kad se vratimo posle vikenda iz Valjeva u Beograd , a ljuti što se vraćamo pa nas pitaju , kako je u Valjevu, a mi kažemo , pa upravo smo završili berbu mandarina sad prelazimo na banane. Valjevo je , mislili smo , bilo centar sveta i ništa loše ne može da utiče na njega i nama ništa loše ne može ovde da se dogodi.
Možemo li na bilo koji način da izvučemo ljude iz apatije?
-Sve može , a ništa ne može. Mora da se na nivou države poradi na tome da nam se vrati osmeh na lice. A osmeh se vraća kad postoji socijalna sigurnost. Kad je čovek zadovoljan sve ide lako. A zadovoljan je kad je sit kad ne birne hoće li imati novca da prehrani porodicu, da obuče i obuje decu , da plati školarinu, da plati lekove. Kad sve to spakujemo , onda će sve doći samo od sebe.
Da li je Valjavo sada poželjno mesto za život?
-Kao Valjevac mislim da jeste i verujem da je ovo prolazna kriza . Da ne ostanemo palanka. Moramo razumeti taj bum u Valjevu koji se dogodio . Neki to zovu zlatno vreme razvoja Valjeva . Nije to bilo zato što su tu bili Dušan Mihailović i Aca Jokić , ne zbog toga već zato što su oni prepoznali mogućnost koju je država dala tada , a to se zvalo demetropolizacija. Velike pare su bile u priči. Mladjan Dinkić je to kasnije zvao decentralizacija. Šta se desilo? Velike pare su kroz vraćanje nadležnosti opštinama ušle u te opštine. Paralelno sa nadležnostima vraćane su pare. Opština je imala izvorne budžetske prihode . Ko je umeo da to iskoristi napravio je bum. Sreća je Valjeva da smo imali rukovodstvo ljudi koji su to videli i iskoristili To je suština.Valjevo je imalo banku , a neki magarac je uspeo da je ugasi i taj je posle bio funkcioner pa u veću itd. To je bila propast za Valjevo.
Kako će biti u Valjevu za pet godina?
-Isto. Neće biti ništa novo. Dobićemo možda još jedan recimo Vali , zaposlićemo neke ljude . Radiće se najjeftiniji poslovi. Ovde sve dolazi iz inostranstva , a mi dajemo samo radnu snagu. Mi sad imamo šrafciger industriju u Valjevu, a nekada smo imali recimo u Krušiku nove tehnologije , razvoj sa 300 inženjera. Sad su inženjeri nezaposleni. Nema novih tehnologija , ničeg.Imali smo najmodernije škole , osvajali tehologije, u svim delatnostima smo prednjačili. Sad je to apatija, tuga , razočarenje. Neće to mnogo da se promeni još dugo vremena.
S:V