Država Srbija nikada od vremena Mladjana Dinkića na ovamo nije prestala da daje subvencije za zapošljavanje investitorima. Dr Dragovan Milićević , profesor ,ekonomski konsultant i nekadašni državni sekretar u ministarstvu trgovine za Vamediu kaže da ovaj način subvencionisanja nije šansa za Srbiju.
Nakon što je Vlada Srbije potpisala Memorandum sa Gorenjem ponovo se u javnosti aktuelizovalo pitanje subvencija. Šta se nalazi u Memorandumu zapravo je tajna samo u onom delu koji se odnosi na visinu subvencije. Sve ostalo je manje više poznato. Svojevremeno je subvencije za radna mesta u privredu Srbije promovisao Mladjan Dinkić . Nije bilo malo onih koji su tada negodovali . O subvencijama se više i ne govori , ali to ne znači da one ne postoje .
-Srbija nikada nije prestala da daje subvencije, kaže za Vamediu Dr Dragovan Milićević , profesor ,ekonomski konsultant i nekadašni državni sekretar u ministarstvu trgovine
Da li je naša država izjednačila domaće i strane investitore po pitanju subvencija?
-Deklarativno jeste, zakonski da , ali šta se u praksi zaista dešava je jedno moda drugo pitanje.Imamo slučajeve da se u praksi dešavalo sve i svašta, da su domaći investitori bili daleko više diskriminisani. Koliko je meni poznato subvencie države se kreću u rasponu od 3 000 do 10 000 evra. Sve zavisi od toga gde se investira, koliko se zapošljava radnika, da i se radi o privredno razvijenoj ili nerazvijenoj sredini. Nije baš sve isto za domaće investitore , ali moramo da vodimo i računa o tome koiko domaćih investitora bi moglo tako nešto i da pokrene.Mi imamo u državi nekoliko domaćih velikih sistema koji investiraju bez državne pomoći. Ipak strane direktne investicije nikada nisu doprinee privrednom razvoju neke zemlje.
Subvencije su odlika često zemalja u tranziciji.Da li je Srbija završila sa tranzicijom, ako smo u njoj već 16 godina?
-Po meni nije još. Mi još uvek imamo neregulisan status državnih preduzeća koja su vraćena u procesu privatizacije. Ne zna se vlasništvo. Potom imate četiri javna preduzeća koja koštaju Srbiju godišnje stotine miliona evra. Tu pre svega misllim na MSK Kikindu, RTB Bor, Petrohemija, Azotara, to su četiri rak rane Srbije.Možemo kritikovati ,a i nekad je situacija
Takva da država mora da interveniše. Uzmite primer Železare iz koje je sav kapital isisan i ona je pravila takve gubitke da je to ugrožavalo budžet države.
Ko odlučuje ko koliko subvencija može da dobije?
-To je u nadležnosti ministarstva privrede, postoje jasni kriterijumi za odredjivanje i to je multidisciplinarni pristup jer u tome učestvuje i ministarstvo finansija , a u zavisnosti od toga šta se radi učestvuju i druga ministarstva.Ne postoji jedna osoba koja o tome odučuje. Mi nekada nismo imali ni precizan registar ullaganja , dinamike ulaganja, sada to postoji.
Da li lokalne samouprave mogu da subvencionišu investitore?
-Mogu, ali je to jako teško jer su lokalne samouprave siromašne u najvećoj meri. Lokalne samouprave recimo ne mogu da odvoje sredstva jer ne postoji takva stavka u budžetu. Ipak lokalne samouprave mogu da daju jedan drugačiji oblik subvencija u smislu da će ih osloboditi paćanja lokalnih poreza. Najbolji primer je Šabac za to. To su oni uradili sa ovom novom firmom. Mislim i Valjevo za Gorenje.
Koliko dugo Srbija mora davati pare investitorima?
-Mišljenja su podeljena. Mi prvo moramo da imamo na umu zašto strani investitor dolazi ovde. Dolazi jer ovde može da ostvari veći profit nego na nekom drugom mestu. Moramo imati u vidu činenicu da smo mi drava koja je u potpunosti deindustrijalizovana. Pola miliona ljudi je u industrii ostalo bez posla. Mi se sada trudimo da dodjemo na poziciju od pre trideset godina, a od toga smo prilično daleko.
Ali mi imamo najeftiniju radnu snagu?
-Mi imamo jednu paradoksalnu situaciju. Postoji jedna davnašnja anegdota, primer, NIKE , vlasnik je odneo novi model patika na Filipine i pitao ko ovo može da šije za dva dolara i ko je mogao taj je dobio posao. Jeftina radna snaga je odraz nerazvijene zemlje. Ne može se konkurentska prednost gajiti na jeftinoj radnoj snazi. To niko nije uspeo. Postoji nešto što se zove klopka srednje razvijenosti. Vi ćete teško u situaciji kada imate 700 ili 800 000 ljudi na birou i pritom imate jedno 60% obrazovanih ili suviše obrazovanih za poslove koje dobijamo uspostaviti balans.Mi moramo da shvatimo da ovde dolaze investicije koje podrazumevaju jeftine poslove. To su manuelni radovi. Da , zaposlićemo ih , ali ćemo im dati 200 ili 250 evra. Ovde država nije odredila prioritete svog razvoja. U šta ulažemo? Šta su prioriteti?
Korist države je najčešće tu u porezima koje plaćaju.
Šta nam garantuje da jedan investitor neće nakon neko vremena otići dalje?
-Ništa. Investitor je ugovorom obavezan na odredjeni broj godina rada , po isteku ugovora može da radi šta hoće.
Zašto onda država subvencioniše strance koji će otići , a ne domaćeg privrednika koji će ovde ostati?
-Zakon postoji, praksa je rekli smo malo drugačija i šta da Vam kažem postoji mnogo neobjašnjivih stvari. Žale se ljudi , kakvi takvi privrednici, ali žale se. Mi nismo uspeli da formiramo kakvu takvu kapitalističku klasu.Imate privatizovane firme koje uopšte nisu povećale ekonomsku efikasnost, a privatizacija je upravo kao takva najavljena. Ako se sećate pre par godina Telenor je u nameri širenja povukao kapital, 200 miliona evra odavde u odredjenoj meri i to je destabilizovalo državne rezerve. Razumete koliko smo mali i slabi , ako je to moguće? To je bio direktan napad na devizne rezerve zemlje.
Da li su onda ove subvencije pravi način za podizanje privrede ?
-Ne , nisu. Naprotiv. Pogedajte šta su radile zemlje koje su se na neki način podigle. Južna Koreja, recimo. Kako? Favorizujući domaću privredu. Oni su podigli domaće industrijalce. A kod nas imamo veći odliv neo priliv. Novac odlazi iz Srbije stranci ga iznose. Ne ostaje ovde.
Da li to što sada kod nas država radi drugačije znači da su godine iskustva dovele do toga da država ne veruje sama sebi, sopstvenom potencijalu?
-Postoji još jedna priča. Šta je specifično za srpskog preduzetnika? Da krade sam od sebe. Pogledajte firme u stečaju, odlio se kapital. Naši su ga odlili. Zašto to onda ne bi radili stranci? Uvek postoji i efekat transfernih cena koji ne treba zanemariti.
S.V.