Sve veće razlike: gde nestaje srednji sloj?

Nejednakost u Srbiji postoji već duže vreme, ali podaci pokazuju da u poslednjih nekoliko godina ponovo beleži blagi rast. Gini koeficijent, kao jedan od ključnih pokazatelja, porastao je sa 31,7 na oko 32, što ukazuje da se jaz između različitih slojeva društva postepeno produbljuje.
(Gini koeficijent, odnosno Gini indeks, pokazuje koliko je prihod ili bogatstvo neravnomerno raspoređeno u jednom društvu.)

nejednakost, AI

Prema podacima World Inequality Database (WID), u Srbiji raste nejednakost, što se jasno vidi u odnosu između najbogatijih i najsiromašnijih. Najbogatijih 20 odsto stanovništva zarađuje oko 5,5 puta više od najsiromašnijih 20 odsto. Drugim rečima, dok jedni napreduju, drugi ostaju na istom nivou – ili čak zaostaju.

Razlike u društvu sve su izraženije, a sve češće se može čuti i da srednji sloj slabi. Upravo taj sloj je nekada predstavljao balans između najbogatijih i najsiromašnijih. Kada se taj balans poremeti, razlike postaju još vidljivije.

Nekada su pripadnici srednjeg sloja bili najbrojniji. Ako se pogleda period sedamdesetih i osamdesetih godina, upravo tada su postavljeni standardi kojima se i danas teži. Takvi standardi nisu u granicama ekskluziviteta, već naprotiv – održivosti, pristupačnosti i, kako mnogi vole da kažu, pristojnosti.

Ta granica koju je stvarao širok srednji sloj zapravo je bila čvrsta linija odbrane od straha za sopstvenu egzistenciju. U tom sloju nalazio se i prostor za planiranje i postavljanje viših ciljeva, dok, slažu se analitičari, život u siromaštvu ima za posledicu samo osnovnu težnju ka stabilnosti, ali ne i suštinskom napretku.

Danas, međutim, veliki deo stanovništva živi na granici siromaštva ili svakodnevno primećuje sve izraženije razlike. Zbog toga nejednakost više nije samo statistika – ona se vidi u svakodnevnom životu.

Ona neminovno utiče i na potrebe, ali i na poimanje društvenih dešavanja i aktivnosti. Jednostavan primer je odnos prema informacijama o razvoju kroz infrastrukturu, kulturu, nauku i tehnologiju. Ukoliko većini takvi pomaci nisu dostupni, oni često bivaju neprihvaćeni ili omalovažavani. Ako je verovati psiholozima, život u stanju konstantnog stresa i strah od samoodržanja neminovno dovode do višeg stepena tenzije, izmene davno usvojenih normi, ali i promene ponašanja.

Onima koji te razlike osećaju iz dana u dan ne znače mnogo ni podaci Republičkog zavoda za statistiku o medijalnoj zaradi. Ti podaci često stvaraju utisak uravnoteženosti koji se ne poklapa sa stvarnim iskustvom građana.

Svoj položaj ljudi danas najčešće mere kroz kvalitet života i ono što mogu da priušte. Neprestana poskupljenja dodatno suzbijaju te mogućnosti, pa mnoge stvari postaju nedostižne. Za veliki broj građana i odlazak na odmor postaje luksuz.

Kada radni dan traje i po 12 sati, ili kada je za osnovne troškove potrebno raditi dva posla, priča o standardu dobija drugačiji smisao. U takvoj situaciji, trendovi koji se nameću – od potrošnje do načina života – kod mnogih izazivaju frustraciju. Uz povišenu frustraciju sledi i depresija, malodušnost, sve one mentalne kočnice  koje onemogućavaju pojedinca da racionalno sagleda stanje stvari.

Istovremeno, postoji i svojevrsan paradoks. Na ulicama je sve više automobila, kupuju se brendirani proizvodi i na prvi pogled deluje da standard raste. Ipak, ta slika često vara i ne govori mnogo o većini građana.

Velike razlike postoje i između regiona. Dok je u Beogradu procenat stanovništva u riziku od siromaštva znatno niži, u južnim i istočnim delovima Srbije taj procenat je višestruko veći. To praktično znači da u jednoj zemlji postoje dve različite realnosti – jedna razvijenija i druga koja zaostaje.

Kada razlike postanu prevelike i previše vidljive, nejednakost prestaje da bude samo ekonomski problem. Tada postaje društveni rizik – onaj koji može dovesti do tenzija, nezadovoljstva i narušavanja odnosa među ljudima.