Nije nikakva tajna niti novost da se I Valjevo kao I drugi gradovi stare SFRJ nekada gradilo iz samodoprinosa. Godine u kojima je samodoprinos postao sinonim za kradju prilično su naučile narod da više ne veruju u jedinstvo i zajedničko ulaganje.
U brojnim Mesnim zajednicama izgradjeni su svojevremeno odredjeni objekti, ulice, vodovodna ili kanalizaciona mreža isključivo sredstvima samodoprinosa. Da bi se samodoprinos uveo neophodno je da bude izglasan na referendumu . Ta vremena uglavnom su zaista funkcionisala sa samodoprinosom kao važnim udelom samih gradjana u izgradnji najpre svoje neposredne okoline , a potom i samog grada.
Ne treba zaboraviti da je blok bolnice gradjen iz samodoprinosa , a i pojedine škole u Valjevu. Tada se s lakoćom prihvatala i ideja o uvodjenju samodoprinosa koja je praktično bila sinonim za –gradimo budućnost naše dece.
Strah od mogućeg učešća u sličnim aktivnostima zajedništva praktično je doneo čuveni Zajam za preporod Srbije. Gradjani su izdvajali neretko cele lične dohotke kako bi se Srbija gradila i u njoj razvijala privreda. Slučaj ili namera je hteo da sredstva u velikoj meri odu na pogrešnu stranu ili u pogrešne džepove. Dobra zamisao tako je pretvorena u ozbiljnu sramotu u kojoj su se obrnuli milioni maraka ili bolje reći nevidjenu pljačku sopstvenog naroda.
Ono što je pošlo za rukom Titu nije i Miloševiću. Potpun odgovor na pitanje sa kraja 80-tih gde je otišao taj novac nikada nije dat. U javnosti se spekulisalo da je novac iskorišćen za propagandu na Kosovu, jedna deo za političku kampanju i jedan deo na račune tadašnjih tajkuna.
Ipak samodoprinos je postojao i njegovi efekti su vidljivi i danas.
Ali , da li bi jedna takva ideja prošla sada? Sigurno ne bi. Najpre zbog već ogromnih poreza koje gradjani plaćaju , a potom i zbog nepoverenja koje postoji i ništa manje važne činjenice da platežna moć gradjana nije visoka.
Pod znakom pitanja u Srbiji su sada i humanitarne akcije ako se zna da su neki nosioci tih akcija završili u zatvoru , a na žalost ni crkva nije značajno bolje prošla sobzirom na aferu pokradenih para .
Shodno ovim činjenicama i velikom raslojavanju društva sasvim je očekivano da je polako nestala i empatija. Ako u okviru istog staleža nismo u mogućnosti da razumemo jedni druge kako da očekujemo da razumevanje postoji izemdju različitih staleža? U najboljem slučaju u V aljevu sada možete dobiti pljeskanje po ledjima kao znak ohrabrenja i tu se priča završava.
Da li bismo mogli da opet doniramo novac za neke velike akcije? Teško. U Srbiji pa i u Valjevu još jedino živi akcija kada se prikupljaju sredstva za nečije lečenje. Svaka druga aktivnost po tom pitanju ne postoji.
Tako je samodoprinos postao prošlost . A zapravo, sigurno postoje gradjani koji bi uvek podržali takav predlog . To čak nije ni diskutabilno, ali je odgovor na pitanje ko skuplja pare „debelo“ diskutabilan.