Pored ozbiljnih izdvajanja iz kućnih budžeta za maturanta , porodice koje imaju svršene osnovce i studente izdavajaju prilične sume novca za njihovu pripremu za upis na fakultete i u srednje škole.
Vreme mature nikada nije bilo jeftino za porodice naročito sada kada je oblačenje mauranta postalo nešto što je važnije i od samog dogadjaja. Tako će i ovih dana iz kućnih budžeta u zavisnosti od toaleta biti izdvojeno do 500 eura kako bi se zadovoljili odredjeni modni standardi.
Ipak to nije jedini izdatak jer pripreme za polaganje male mature ili za upis na fakultete koštaju poprilično. Iako škole u Valjevu uglavnom organizuju pripremnu nastavu za svršene osnovce najveći broj dece ima potrebu za angažovanjem dodatne pripreme odnosno privatnih časova. S obzirom da je jedno od istraživanja koje je sprovedeno prošle godine u pojedinim valjevskim školama pokazalo da 100% dece koristi pomoć nekog trećeg u savladavanju nastavnog programa(privatnih škola, privatnih nastavnika, roditelja i šire porodice) razumljivo je da se tek za pripremu za malu maturu moraju angažovati dodatni nastavnici. Cena časova za osmake kreće se od 500 do 700 dinara dok su značajno veća izdvajanja za svršene srednjoškolce koji za čas daju i do 12 evra.
Poslednjih godina postalo je sasvim normalno i da roditelji dece do četvrtog razreda čak angažuju dodatne nastavnike kako bi deca savladala gradivo. Svojevremeno su dodatne časove uzimali samo oni djaci koji su imali posebno nisku ocenu iz pojedinih predmeta i ona deca koja su se pripremala za odlazak na neko od takmičenja. Sada su privatni časovi postali potpuno normalna stvar i pojava.
Dok ministarstvo i Zavod tvrde da je program uglavnom isti sa manjim izmenama privatni časovi postaju realnost i obaveza. Kako smo onda došli u situaciju u kojoj jesmo da sve manji broj dece može da postigne odredjeni nivo znaja koji bi se mogao smatrati uspešnim samo ukoliko mu neko pomaže u tome? Da li su deca sada gluplja? Tek ovo nije tačno , složiće se svi. Deca su promenila odredjene navike, ali nikako nisu gluplja, naprotiv. Ako nadležni tvrde da je obrazovni program primeren i savladiv, a deca nisu gluplja , šta je onda problem ako dodatno znamo da je ministarstvo uvelo i uvodi i dalje ozbiljan niz standarda koje škole moraju ispuniti u radu sa decom?
Na ova pitanja , iako bismo mogli nizati pretpostavke, ipak treba da odgovore nadležni, a za to je potrebno da budu zainteresovani za ovu pojavu. Naročito, ako se zna da su deca budućnost ove države.
Školovanje , ma šta se govorilo, nije besplatno. Već od prvog dana deca, odosno roditelji izdvajaju novac za razne stvari. Tu je dodatna literatura, raznorazne popravke, djački dinari za koje miistarstvo tvrdi da je nezakonito, ali niko ništa ne preduzima da se ta naplata suzbije, ekskurzije koje koštaju sve više i rekreativne nastave koje su sada dostupne malom broju dece. U svemu tome ozbiljno izdvajanje roditelji imaju najpre za udžbenike pa je rešenje nadjeno u tržištu polovnim knjigama. Dodatni problem stvara i činjenica da ukoliko je u porodici dvoje dece, mladje dete najčešće ne može koristiti iste udžbenike jer ima druge nastavnike koji traže drugog izdavača.
Ipak ni svemu ovome nije kraj kada se upis realizuje. Problem opet nastaje kada dete završi školovanje. Šta sa diplomom? Kako stvari sada stoje potrebno je još novca kako bi se diploma nostrifikovala da se može otići u inostranstvo.
Da li je onda krajnje vreme da se zapitamo kuda smo se to na ovaj način zaputili?
S.V.