U Srbiji više ne postoji nijedan medij u čiju bi odbranu bar sto gradjana izašlo na ulicu.Gradjani više ne veruju u istoj meri medijima i istovremeno menjaju navike u praćenju medija.
Vreme u kome je sa balkona okupljenim gradjanima lider SPO-a Vuk Drašković komandovao juriš na TV Bastilju (RTS) odavno je prošlo. Neka istraživanja pokazuju da gradjani više ne veruju medijima te i da zbog njih više ne bi izašli na ulicu ukoliko bi odbrana bila potrebna. Ista istraživanja pokazuju da gradjani sve manje žele da prate informativu bar u formi u kojoj im se predočava jer u sve tešnju vezu dovode srpske medije sa polugama vlasti.
Upijanje informacija koje mediji prenose više nije omiljena aktivnost u Srbiji i dok stručna javnost apeluje da se situacija mora promeniti isto čini i Evropa zahtevajući veću slobodu medija. Država tvrdi da su mediji slobodni.Manji deo upravo državnih institucija ukazuje bojažljivo na greške. Medju njima je i ombudsman Saša Janković koji je početom ove godine javno tvrdio da slobode medija nema. Kritičko izveštavanje je tokom 2014. godine označavano kao „subverzivna“, nečasna protivdržavna aktivnost koja koči reforme, napredak Srbije i mir i blagostanje njenih građana – objašnjava se u izveštaju, koji u celosti možete pročitati na sajtu ombudsmana. Ombudsman Janković tada je naveo da je autocenzura zahvatila medijski prostor.
Odveć je jasno da značaj i uloga medija u kreiranju javnog mnjenja sada poznata i gradjaninu koji ne žudi preterano za upoznavanjem ove oblasti. Ako je jasno gradjanima, jasno je i centrima moći koji se revnosno upuštaju u uredjivačke politike.
Siromašenje medija i njihovo dovodjenje u finansijsku zavisnost neminovno je u želji za samoodržanjem dovelo do toga da se svaka informacija može platiti, a naklonost kupiti i to bar kad su lokalni mediji u pitanju, za male pare.
Proizvodnja i podsticanje afera na nivou države dovela je do toga da mediji bivaju centralni razglas i mehanizam za njihovu distribuciju. Mediji o aferama izveštavaju onako kako su im predočene , a kako izostaje rad pravosudnih organa izostaje i razrešenje cele priče.Afere podižu tiraže i praćenost i mediji nisu imuni na ovakvu mogućnost.
Poljuljani sistemi vrednosti neminovno su se preslikali i u medijima pa su na zahtev gradjana manje više svi skloniji tabloidnom izveštavanju nego kritičkom novinarstvu. Saša janković upravo je upozorio da oni kojii je i usude da rade na drugačijii način nego što to postoje praksa bivaju sa visokih državnih mesta proglašeni za stranog ili tajkunskog plaćenika, unutrašnjeg neprijatelja, domaćeg izdajnika, „preplaćenika“ „opoziciju”.
Iako još uvek medju odredjenim polugama vlasti postoji uvreženo mišljenje da gradjani , a ni mediji, nisu svesni manipulacije to i nije sasvim tačno jer su godine koje su iza nas podjednako edukovale i krajnje korisnike.
Sa tehnološkim napretkom na polju komunikacija informacija je postala brža i dostupnija, a samim tim i ponuda na polju distribucije informacija je postala značajno veća. Gradjanima je sada dostupno značajno više informativnih glasila , a društvene mreže zauzele su značajno mesto po pitanju njihove distribucije. Žurni odlazak na trafiku po primerak novina koje će se čitati uz jutarnju kafu sve je redje. Oko 400.000 primeraka dnevnih novina kupi se u Srbiji, a jedan primerak ima prosečno 1,7 čitalaca, pa to znači da se pročita 674.000 primeraka novinskog proizvoda.Internet portali poslednjih godina beleže vrtoglavi rast sa druge strane kad je praćenje u pitanju. "U razvijenim zemljama štampani mediji će nestati 2017, a u Srbiji 2034. godine"rekao je Frensi Guri, prvi čovek Svetske organizacije za intelektualno vlasništvo.
Ostaje televizija koja se, po teoretičarima, kreće u rasponu od rijaliti programa do zloupotrebe u zavisnosti od procene potrebe njihovog gledališta, ali su i dalje nezaobilazni član svake porodice u Srbiji.
Gradjani dok sve češće javno govore o tome da su neka navijanja te i prebacivanja na druge koloseke sve očiglednija u pojedinim medijima te da sve više shvataju da novac odredjuje tu
naklonost, sve više i odbijaju da budu deo te igre. Ipak ostaje pitanje da li sa opadanjem poverenja u medije opada poverenje i u finansijere tih medija odnosno političke centre moći?U trenutku kada srpski sud odlaže odlazak na odsluženje zatvorske kazne Kristijanu Goluboviću zbog učešća u rjaliti programu, pravo je pitanje, da li je ostao iko kome se u Srbiji više može verovati?
S.V.