„Kad napišeš danas iskren tekst o onome što se događa, ljudi misle da je satira. A prema tome, neke delove istine treba shvatiti i kao satiru“, rekao je Vanja Bulić na promociji svoje nove knjige „Madonin soko“.
promocija knjige Vanje Bulića
Na sam prvi pogled na radnju romana „Madonin soko“, Valjevcima je posebno prijemčivo pominjanje potopljene Gračanice. Odatle kreće priča.
„Kod mene je uvek isto — kad rešiš tajne iz prošlosti, rešiš i ono što se događa danas. A glavna priča je zapravo Bogorodica Sokolićka. To je jedna statua iz 14. veka. Smatra se jednom od dvadeset najvrednijih nepokretnih kulturnih dobara u istoriji kulture Vizantije. I 2004. godine u muzeju Metropoliten u Njujorku bilo je pravo ludilo oko nje. E sad, ja sam napravio priču — ona se nalazi u manastiru Sokolica na Kosovu. Tamo imate jezero gde su potopljena dva sela, dve crkve, dvorovi Nemanjića i tako dalje. A slične stvari su i ovde — imamo potopljenu Bogorodicu Gračaničku“, objasnio je Bulić.
Za pomenutu statuu Bulić kaže da je specifična po tome što joj nedostaju noge. Do njega je, kako navodi, došla priča da je jedan američki milijarder poželeo da je ima u svom privatnom muzeju, ali je želeo celu — sa nogama. Gde se one nalaze?
„E sad imamo priču o seobi Srba sa Kosova pod Čarnojevićem u 16. veku. Oni su pokušali da iznesu čak i nju, vukli su je volovima, pokušali da je izvuku, ali nisu uspeli. Moja priča je, naravno, da li su te noge negde ovde i gde bi mogle da se nalaze, pošto je jedan krak otišao ka Trnavi i Valjevu. A sve to je potopljeno — jedna predivna priča vezana za Rovni. Onda sam napravio da se dosta događaja dešava ispod, u samoj crkvi, dakle pod vodom. Mnogi i ne znaju — kad su bile pobune, vernici su se strašno bunili jer su izneti originali iz crkve i nalaze se u novoizgrađenoj, a vernici su napravili replike i one se nalaze dole. I to je predivno za priču — kako to u vodi izgleda“, objašnjava Bulić.
U knjizi se prepliće više priča koje povezuju pitanja i intrige, pa tako imamo priču o Gračanici, o Bogorodici Sokolićkoj i, unutar toga, priču o nama danas.
„Ja sve što ne mogu da napišem u novinama danas stavljam u moje knjige. I onda svi kažu — pa to je nemoguće, a zapravo je moguće. A kad bi objavio u novinama, novine to ne bi objavile. Došlo je vreme da živimo u jednom trileru. Da znamo kakav je kraj, ne bi bio triler. Približavamo se možda nekom kraju, ali kakav je — to je pitanje. Kad napišeš danas iskren tekst o onome što se događa, ljudi misle da je satira. A prema tome, neke delove istine treba shvatiti i kao satiru“, naveo je autor.
On tvrdi da je činjenično stanje takvo da su Nemci pokrali najznačajniju arhivsku građu vezanu za prepiske srpske države sa Turskom, Rusijom i drugima.
promocija knjige Vanje Bulića
„Kad nemate originale istorijske građe, nastaju istorijske rupe. Mi ih imamo mnogo i zato nam je istorija često pisana na način koji nije istinit. Sve se to danas nalazi po muzejima širom sveta. Tek sada će Englezi pokušati da vrate Grcima čuvene natpise. Naše stvari se nalaze u francuskim, engleskim, nemačkim i ruskim muzejima. Recimo, Bugarska akademija nauka redovno objavljuje spisak šta sve ima iz Hilandara. Ljudi ne znaju — 200 godina su Bugari bili većina na Hilandaru, čak su bili i igumani i iznosili su stvari. A kod nas je uvek bilo — Božja je volja da daš nekome, a Božja je volja da ti vrate. Sve to doprinosi tome da se ne zna prava istina o nama i o identitetu jedne nacije“, kaže Vanja Bulić.
Za samu knjigu smatra da je kroz nju vratio dug redakciji, pa se u centru svega nalazi i jedan novinar. Ali, kako kaže, novinarstvo danas nije isto kao nekada.
„U knjizi sam ostavio i novine i televiziju, jer danas novine imaju i televiziju, pa je Novak i novinar i TV novinar. Na neki način, ja sam se tako odužio novinarstvu. Nekada smo bili primorani da se snalazimo — nije bilo interneta, nije bilo zvaničnih saopštenja. Kad se snađeš, odmah kažu da si saradnik službi — otkud ti podaci? Moj Novak Ivanović je omaž jednom novinarstvu kojeg više nema. Živeo sam u srećno vreme kada je novinar mogao da piše reportaže i analitičke tekstove i tu se videlo imaš li literarnu crtu. Tako sam iz priča o blizancima napravio prvu knjigu, iz reportaže „8 dana u grobu“ nastao je scenario i film „Lepa sela lepo gore“, a iz još nekoliko reportaža nastala su četiri romana“, pojasnio je Bulić.
Inače, ovo je jedanaesti Bulićev roman sa istim junakom, a jedan od njegovih romana otkupio je RTS i radiće televizijsku adaptaciju.
Prema usmenom svedočenju jednog od opštinskih funkcionera iz doba osnivanja Moderne galerije, Ljuba je imao dugoročnu viziju razvoja ove ustanove. Svedok se dobro seća da je Ljuba, uvek pomalo pospan, mrzovoljan i zagledan u svoj unutrašnji svet, izrazio nadu da će Moderna galerija postati mesto ciguljanja, pričaonica, radionica, promoter raznih projekata civilnog sektora i da će njegova skulptura, kada bude izvajana, biti u ulozi portira ispred kancelarije direktorke.
Hvala Vam što pratite rad i aktivnosti galerije. Znači da je naša misija uspešna i da dopiremo do velikog broja sugraðana 😉
I jeste čudno, valjda je mesto za književne večeri u Matičnoj biblioteci. Za likovne izložbe u galerijama, ima ih nekoliko. Koncerti klasične muzike su uvek bili u Domu kulture ili Muzičkoj školi i povremeno u gimnaziji. Ako su potrebne neke promene onda ih treba sprovoditi u okviru osnovne delatnosti a ne ulaženjem u nadležnosti drugih ustanova.
Znači, da u galeriju ljudi dolaze samo onda kada su otvaranja izložbi? Ostale dane da bude prazna? Bez ovih dodatnih sadržaja bi tako i bilo.
I šta je „nadležnost drugih ustanova“? Taj komentar kao da je i pisao neko ko se osetio uvređenim, jer radi u toj nekoj „drugoj usranovi“.
Poenta i jeste u tome da ljudi dolaze u ustanove kulture. Došli su na predstavljanje knjige, ali će videti i slike. Sledeći put će možda i u prolazu doći samo da vide slike. Tako se stvara publika.
Savremene ustanove kulture svuda u svetu organizuju različite programe kako bi privukle publiku.
Čak i Narodni muzej u Beogradu povremeno organizuje koncerte i publici pruža različite kulturne sadržaje. Jedan koncert je bio i danas (8. februar).
Manje zlobe, a više dobrih novih ideja i Valjevo će biti bolje.