Svaka vlast se pre ili kasnije nađe pred odlukama koje nisu, i ne moraju biti, popularne. U praksi, gotovo uvek, bez obzira na krajnji benefit koji može biti vidljiv tek u narednim godinama, lokalne vlasti izbegavaju donošenje takvih odluka. Podilaženje biračima često dovodi do toga da se problemi nagomilavaju, dok sistemska rešenja izostaju.
Valjevo
U Valjevu su decenijama unazad primetne situacije u kojima se ravnoteža u donošenju odluka narušava. „Gotovo svaka odluka, po nepisanom pravilu, mora biti usaglašena sa stavovima građana, a potom i da ne izazove reakciju opozicije“- Ipak, neke odluke mogu biti dobre za jedan deo građana, dok iste te odluke istovremeno pogađaju drugi deo stanovništva.
Jedan od najočiglednijih primera takvog pristupa jeste problem parkiranja u centru Valjeva. Iako je godinama jasno da postojeći kapaciteti ne mogu da odgovore rastu broja vozila, svako konkretno rešenje nailazilo je na otpor dela javnosti. Ideje o izgradnji parking garaže više puta su pokretane, ali su odlagane ili napuštane zbog negativnih reakcija građana i straha od političkih posledica. Na taj način, izbegavanje nepopularnih odluka dovelo je do toga da problem ostane nerešen, dok se svakodnevni pritisak na gradski centar dodatno raste.
Sličan obrazac viđen je i kod najavljenih intervencija u zelenim površinama – parkovima, drvoredima i u širem gradskom jezgru. Nakon reakcija građana i pritiska javnosti, planirane aktivnosti su zaustavljane, umanjivane ili odlagane. Iako su često postojala obrazloženja o infrastrukturnim potrebama, jedna grupa građana zahteva promenu, druga osporava, odluke su povlačene kako bi se izbeglo nezadovoljstvo.
Pojedini pokušaji izmene izgleda ili namene prostora u starom gradskom jezgru takođe su nailazili na otpor dela građana i stručne javnosti. Umesto jasne odluke i dugoročnog rešenja, projekti su ostajali „na čekanju“, bez konačnog epiloga.
U pojedinim slučajevima, ideje o preseljenju, reorganizaciji ili drugačijem korišćenju javnih prostora i ustanova nailazile su na otpor jednog dela lokalne zajednice. Umesto da se odluke donose na osnovu dugoročnih potreba grada, pribegavalo se kompromisima koji nisu doneli stvarna rešenja.
Nabrojani primeri samo su deo situacija viđenih u Valjevu tokom poslednjih decenija. Problemi se gotovo uvek javljaju u trenutku kada bilo koja vlast pokuša da donese odluku čiji bi efekti bili dugoročniji i dalekosežniji. Zanimljivo je i da su pojedini, u jednom trenutku kritikovani predlozi, kasnije navođeni kao značajni propusti vlasti.
Valjevo
Sve dosadašnje vlasti uglavnom su vodile politiku nezameranja: uočavaju se viškovi zaposlenih, ali otpuštanja nisu popularna; uočavaju se prekršaji, ali kažnjavanje nije popularno; postoje pravilnici, ali se njihova dosledna primena često izbegava kako ne bi bila pogrešno protumačena.
Podilaženje potencijalnim glasačima, međutim, gotovo uvek se pokaže kao kontraproduktivno – problemi se ne rešavaju, već odlažu, da bi se kasnije vratili u vidu većeg nezadovoljstva i dubljih posledica.
Kroz istoriju vlasti u Valjevu vidljiva su i ad hoc rešenja, ona koja, narodski rečeno, „drže vodu dok majstori odu“. Zanimljivo je da su se u kasnijim izbornim kampanjama ponovo nudila rešenja koja prethodno, u mandatima istih političkih aktera, nisu bila sprovedena.
Donošenje odluka nosi odgovornost, ima i benefite i mane. Ipak, upravo izbegavanje te odgovornosti često se pokazuje kao najveći problem.
Postavlja se pitanje da li je uloga vlasti da uvek sledi raspoloženje javnosti ili da, uz objašnjenje i argumente, donosi odluke koje su dugoročno u interesu grada, čak i kada one nisu popularne u datom trenutku. Ako se nepopularne odluke stalno odlažu, ostaje pitanje – ko će ih i kada doneti, i da li će tada cena biti još veća nego danas?
Iako nijedna partija ne teži smenjivosti, činjenica je – i dobra demokratska tekovina – da je svaka vlast smenjiva, ili bi bar tako trebalo da bude. Promena je, dakle, neminovna. Ako je već tako, šta bi onda trebalo da bude motiv za donošenje nepopularnih odluka?
Motiv ne bi trebalo da bude strah od izbora, već odgovornost prema vremenu koje dolazi. Vlast ne bi smela da donosi odluke samo za jedan mandat, već za grad koji će postojati i nakon promene političkih garnitura. Upravljanje gradom trebalo bi da podrazumeva donošenje odluka koje možda neće doneti trenutnu popularnost, ali će ostaviti funkcionalan sistem onima koji dolaze posle.
U tom smislu, nepopularne odluke nisu politički poraz, već test zrelosti vlasti. One pokazuju spremnost da se preuzme odgovornost i da se problemi ne prebacuju u budućnost. Jer odlaganje odluka ne znači njihovo izbegavanje, već samo prenošenje tereta na naredne generacije i naredne vlasti.
Zanimljiva teza, ali ona opasno naginje ka elitizmu koji zaboravlja ko je u demokratiji zapravo poslodavac, a ko zaposleni. Ideja da vlast treba da donosi odluke ‘uprkos volji građana’ jer ona ‘zna bolje’ je direktno negiranje demokratskog legitimiteta.
Političari na funkcijama nisu tu da budu prosvetitelji ili tutori koji će narodu nametati svoju volju pod plaštom ‘dugoročnog dobra’. Oni su tu da budu servis građana i da sprovode volju onih koji su ih birali i koji te projekte finansiraju iz svog džepa.
– Čiji je grad? Grad ne pripada vizijama političara, već ljudima koji u njemu žive. Ako se građani protive seči drvoreda ili izgradnji garaže na određenom mestu, to nije ‘opstrukcija’, već jasna poruka o tome kakav ambijent oni žele.
– Nametanje ili Dijalog: Ako vlast ne može da ubedi građane u ispravnost svoje odluke, onda je problem u nedostatku argumenata ili poverenja, a ne u ‘nezrelosti naroda’.
– Odgovornost: Najveća odgovornost nosioca vlasti je upravo poštovanje narodne volje. Svako drugo tumačenje gde se nepopularne odluke nazivaju ‘hrabrošću’ zapravo je samo pokušaj opravdanja autoritarnog pristupa i ignorisanja zahteva zajednice.
Uloga vlasti je da uskladi različite interese kroz kompromis, a ne da s visine određuje šta je za narod dobro dok taj isti narod jasno kaže da to ne želi. Politika je umetnost slušanja, a ne nametanja.