Osnovna svrha poslovanja privrednih subjekata jeste povećanje proizvodnje i prodaje robe ili usluga u cilju sticanja ekonomske dobiti. U tom pogledu najaktivniji su proizvođači i prodavci artikala za ličnu i/ili porodičnu upotrebu, odnosno potrošačke robe kao što su hrana, odeća, obuća, mali kućni aparati i stotine drugih proizvoda.
Radi što boljeg pozicioniranja na maloprodajnom tržištu u uslovima sve veće konkurencije, veliki trgovinski lanci angažuju marketinške agencije čija je uloga da prate ponašanje potrošača (odnosi se na oba rodna pola) prilikom odlučivanja o kupovini i da im putem dobro osmišljenih reklama i na razne druge načine prilagode svoju ponudu.
No, u poslednjih nekoliko godina nastale su prilično uticajne organizacije potrošača (udruženja, savezi, savetovaličta) koje prate aktivnosti i ponašanje trgovaca u odnosu sa potrošačima. One pri tome sve češće otkrivaju brojne trikove i zamke kojima se trgovci služe radi privlačenja što većeg broja kupaca i za pridobijanje njihove lojalnosti u dužem vremenskom periodu.
Jedno od zapažanja je da su u velikim prodajnim objektima hrane hleb, mleko i mlečni proizvodi kao najprodavaniji artikli smešteni u police koje su daleko od ulaza, a trik je u tome da se potrošači navedu da prođu pored drugih polica i eventualno kupe još po neku „sitnicu“. Takođe je primećeno da su na policama najskuplji artikli postavljeni u ravni pogleda odrasle osobe prosečne visine, a dečije igračke, slatkiši i razne grickalice su pri dnu tih rafova.
Nije slučajno ni to što na tako velikim prodajnim objektima nema prozora ni drugih providnih površina, što u njima nema sata za vreme i što se emituje jednolična usporavajuća muzika, jer je sve to sračunato sa ciljem da se potrošači zadrže što duže i da se koncentrišu na izloženu robu.
Dodatne motivatore za potrošače predstavljaju poruke „plati dva, treće gratis“, „sve u pola cene“ i slično, a namena im je da se što pre proda što više artikala kojima ističe rok trajanja.
U navedenim i mnogim drugim trikovima i zamkama neki potrošači vide elemente nepoštene poslovne prakse trgovaca, dok drugi smatraju da je to uobičajeno i da je potrebno osposobiti se za samozaštitu od ishitrene i impulsivne kupovine nepotrebnih stvari. Znatnu pomoć u tome ima izrada spiska za nabavku kao i ograničenje količine novca za kupovinu. U suprotnom može se desiti upis u knjigu plaćanja na poček i tako zapasti u „dužničko ropstvo“.
Dragan D. Popović, Udruženje VAPOT