U okviru manifestacije „Glišićeva brazda“ održana je promocija triologije Nenada Milkića „Mi smo branili Košare“. „Milkić uglavnom piše uzvodno“, rekao je o Milkićevom stvaralaštvu pisac Vlada Arsić.
Treći put za redom na reci Gradac kod tzv Glišićevog mosta održano je književno veče Nenada Milkića. Za sam ambijent i način predstavljanja knjiga na pomenutom mestu pisac Vlada Arsić kaže da se radi o vrsti otpora prema nekulturi u kulturi. „U jednom trenutku smo shvatili da nam se kultura pretvara u estradizaciju, u cirkus. Odlučili smo zato da se suprotstavimo na jedan neobčn način na jednom od možda najlepših mesta u Valjevu , pored reke Gradac. U pitanju je pripovedanje i besedništvo. Odluka je da imamo uvek eminentnog stvaraoca , ali uz jedan epilog besedništva i druženja nakon samog predstavljanja. Ove godine to je Nenad Milkić, čovek koji piše o vrlo ozbiljnim temama i koji je dobitnik književne nagrade Republike Srpske što se može reći da je pandan NIN-ovoj nagradi ovde“, rekao je Arsić.
Milkić koji za teme bira uglavnom one o kojima se mnogo ne govori i koje izazivaju reakciju kada se o njima progovori, rodjen je u Loznici , detinjstvo je proveo u Banji Koviljači, a trenutno živi u Zvorniku . Čitaocima i javnosti itekako su poznati romani sa temama abortusa, roman „Kosti“ o pogromu Srba u Sarajevu za koji je i dobio nagradu, ali i mnogi drugi medju kojima je Distimija koja je zapravo priča o ljudima koji kraj nas prolaze kao senka sa svim svojim životnim problemima , a koje mi ne primećujemo.
Ipak najviše reči bilo je o triologiji vezanoj za Košare .Bitka na Košarama trajala je praktično od Velikog petka do Uskrsa 1999. godine i vodila se izmedju OVK i pripadnika Vojske Jugoslavije. Bitka se vodila na granici izmedju Jugoslavije i Albanije . Po podacima koje je Milkić izneo na Košarama je bilo oko 110 mladih vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka od kojih se mnogi nažalost nisu vratili. „Razgovarao samsa onima koji su preživeli Košare i knjiga je upravo tako i nastala , ona je svojevrsni oblik zahvalnosti za njihove žrtve i priznanje njihovoj hrabrosti. Taj dogadjaj ne sme da se zaboravi. A sa druge strane o njima i svemu što se dešavalo se nedovoljno govori“, kaže Milkić o triologiji .
On dodaje da pokazana hrabrost vojnika zapravo ukazuje na činjenicu da takvi ljudi ne postoje bili bismo pregaženi u svakom ratu koji smo kroz istoriju vodili. Na pitanje šta preživele više boli , ono što su preživeli ili ćutanje koje je usledilo , Milkić kaže da su preživeli sa Košara jednoglasni u stavu da ih je zapravo najviše bolelo kada drug do njih pogine i da je sećanje na njih uvek iznova bolno.
Iako se Milkić bavi ponajvišeratnim temama pravo iznenadjenje usledilo je izlaskom knjige „Distimija „ koja govori o ljudima koje svakodnevno srećemo,ali ih ne primećujemo . Ujedno ova knjiga nas opominje da prečesto sudimo o ljudima na osnovu njihovih društvenih statusa i površnog sagledavanja bez saznanja o njihovim životima.
„Knjiga je izašla pre mesec dana i rasprodata je odmah. Jedna od čitateljki je dala komentar da sam u knjizi govorio o nečemu to svi znaju , ali o tome ćute. Ispiraciju za knjigu pronašao sam u doslovce svetu oko nas . Svuda vidimo spoljnu sliku čoveka. Vidimo da je nasmejan, vozi dobar auto, možda ima ordinaciju i slično , ali ne znamo štaa se dešava unutar tog čoveka . Kao pisac obilazim razna mesta i mnoggo razgovaram sa ljudima .Mnogi od njih imali su teške sudbine i tome zaainteresovalo za tu psihološku stranu u ljudima i upravu istražujući tu stranu video sam da smo svi mi hronično nesrećni ljudi , da smo duboko u sebi veoma nesrećni i veoma malo radimo na tome da tu unutrašnjost popravimo“, kaže Milkić dodajući da je prvi korak ka ozdravljenju suočavanje sa činjenicom unutrašnje nesreće.
„Tek kada se suočimo sa svim možemo nešto da menjamo da vidimo kako da sve učinimo boljim“, poručio je Milkić.