Digitalna transformacija obrazovanja

U svom autorskom tekstu “Digitalna transformacija obrazovanja” programski direktor Istraživačke stanice Petnica Nikola Božić osvrće se na to na koji način je pandemija kao katalizator ubrzala digitalnu transfrmaciju obrazovanja i kod nas i u svetu. Tekst prenosimo u celosti:

Ova godina donela je između ostalog i važan obrazovni eksperiment iz koga treba izvući pouke. Digitlna transformacija obrazovanja zahteva potpunu promenu načina razmišljanja o obrazovanju, a ne samo tehnološki prelazak na nastavu na daljinu.

Nastava na daljinu pre pandemije retko je bila primenjivana, i to uglavnom na fakultetima, ili povremenim organizovanjem predavanja stručnjaka iz inostranstva putem interneta. U svega nekoliko dana tokom vanrednog stanja sve se promenilo. Svi su se prilagodili novim okolnostima – učenici i njihovi roditelji, nastavnici i prosveta u celini.

Dugoročno se pokazalo da poznavanje novih tehnologija i softverskih rešenja ipak nije dovoljno da se desi potpuna digitalna transformacija obrazovnog procesa. Najviše zbog toga što se u svet online nastave pokušava preslikati nastava onakva kakva je bila u učionici sa 30 učenika i jednim nastavnikom tokom 45 minuta. Međutim sada se i učenici i nastavnici nalaze u situaciji da online nastava i obaveze traju ceo dan, a nastavnici su odjednom u direktnoj komunikaciji sa svim svojim učenicima odjednom.

Važno pitanje jeste i dostupnost tehnologije, telefona, kompjutera i interneta nastavnicima i učenicima, u njihovim domovima, jer nije isto kada vam je kompjuter kod kuće bio potreban povremeno, dok je sada neophodan u kontiniuitetu nekoliko sati. Materijalna strana organizacije nastave na daljinu nije zanemarljiva, pa se postavlja pitanje na koji način se i nastavnici i rodtelji moraju snalaziti ili improvizovati da bi omogućili nesmtan tok nastavnog procesa i praćenja nastave.

Zbog toga je, radi uspešnog prelaska na online nastavu, važno razmišljati van okvira u kojem se obrazovanje nalazi od dvadesetog veka, kada su postavljena pravila realizacije nastave i obrazovnog procesa kakav nam je poznat. Treba postavi pitanja poput ovih: Da li nastava treba da bude podeljena u časove od 45 minuta, ili je efikasnije da traje duže i u blokovima? Da li se edukativni materijal može digitalizovati i obogatiti multimedijalnim sadržajem koji je međusobno uvezan? Da li postoji mogućnost da neke lekcije budu obrađene bez nastavnika, radom na projektima, uključivanjem eksperata ili korišćenjem drugih resursa dostupnih preko interneta? Da li treba nastavu realizovati kroz školske predmete, ili kroz multidisciplinarne teme koje se integralno objašnjavaju iz različitih uglova? Da li učenici mogu učiti jedni od drugih kroz vršnjačku edukaciju? Sva ova pitanja se odnose na neke navike i podrazumevana delovanja koja su možda odavno prevaziđena, jer su nastala u drugačijem društvenom, privrednom i kulturnom miljeu, pre više desetina ili stotinu godina.

Ova pitanja u vanrednim okolnostima isplivala su zbog potrebe da nastavu prenesemo u onlajn svet, ali su važna i za transformaciju obrazovanja uopšte, kako bi se odgovorilo na potrebe globalnog savremenog društva. Treba razumeti da se navedene dileme ne odnose samo na našu zemlju, nego su globalne. Sve važne obrazovne institucije u svetu koriste iskustva iz vanrednih okolnosti, da obrazovanje sagledaju u celini, kako bi pronašle nove postavke za obrazovanje 21. veka.

Ovo je izuzetno dobra prilika da odgovarajući na gore postavljena pitanja, ili mnoga druga, dođemo do dobrih rešenja za online nastavu, strukturu obrazovnog procesa i aktivnosti, kao i suštinske paradigme obrazovanja uopšte. Ove okolnosti nas kao, lakmus papir, teraju da prepoznamo koje sve izazove globalno obrazovanje ima danas.

U kom smeru, dakle, treba razvijati školu kako bi postala škola budućnosti? Školi svakako ostaje da nove generacije upozna sa pojavama, fenomenima, procesima, međusobnim vezama i osnovnim činjenicama o svetu oko nas, o prirodi, o društvu i o tehnologijama. Ono što bi škola današnjice trebalo da nauči svoje učenike i studente jesu kritičko razmišljanje, rešavanje problema, da su nauke interdisciplinarno povezane, veštine međusobne saradnje i veštine komunikacije.

Kritičko razmišljanje jeste srž opstanka današnjeg čoveka. Kada nauči kako se iz činjenica dolazi do pravih zaključaka, kako koristeći naučni metod proveriti odgovarajuće pretpostavke i hipoteze, kako se u moru informacija izboriti sa lažnim i razumeti prave, tada je osoba spremna da se izbori sa svim novim i nepoznatim izazovima.

Negovanje kreativnosti, sagledavanje šire slike, razmišljanje van okvira jesu osobine koje moraju da krase savremenog čoveka. Umeti definisati problem, sagledati sve njegove delove i analizirati ga iz različitih uglova, a zatim kreativno rešavati takav problem jeste odlika uspešnog pojedinca u vremenu pred nama. Neka vrsta renesansnosti znanja je potreba 21. veka. Danas moramo biti dobro informisani o različitim oblastima društenog delovanja, međusobno povezivati činjenice i znanja i interdisciplinarno sagledavati stvarnost.

Neformalno obrazovanje dugo je bilo nadogradnja formalnog obrazovanja, prateći specifične potrebe pojedinca. Danas ono postaje nužnost, kako bi pojedinac mogao da prati brze promene u društvu, naučna otkrića i tehnološke inovacije. Da bi građanin danas bio uspešan, mora da razvija veštine, produbljuje interesovanja, istražuje inovacije. Formalno obrazovanje se sporije prilagođava ovakvim brzim promenama, pa je značajna uloga neformalnog obrazovanja da pojedinac (p)ostane kompetentan. Neformalno obrazovanje danas je nedvosmisleno i celoživotno.

Nove tehnologije su od velike koristi za razvoj neformalnog obrazovanja. One nam dopuštaju da lako pređemo velike udaljenosti i sa svog kompjutera posetimo velike laboratorije, naučne centre, muzeje, galerije, cele gradove… Istovremeno, uz pomoć tehnologija možemo udaljeno upravljati teleskopima, mikroskopima, pokretati simulacije, pratiti eksperimente, dok se odvijaju. Sadašnji mobilni telefoni omogućavaju nam da pred sobom imamo sve izvore informacija, resurse, bez obzira na to gde se nalazimo. Inovacije i nova tehnološka rešenja učinili su da (ne)formalno obrazovanje bude nadohvat ruke i na dodir prsta, sve nam je dostupno, ali tehnologije ne mogu da utiču na našu volju da se nečemu posvetimo i istrajemo u onome što smo započeli.

Sada je trenutak, da privremen (z)beg u online svet iskoristimo da razumemo da škola budućnosti ne bi trebalo da bude usmerena ka tome da učenike i studente nauči velikoj količini činjenica, koje se i onako svaki dan umnožavaju. Škola budućnosti, koja neće biti isključivo online, treba da ih pripremi da budu samostalni, sposobni da se adaptiraju i da odgovore svim izazovima.

Škola budućnosti treba pre svega da ih nauči kako se uči. Nastavnici u tom procesu imaju najvažniju ulogu, ne više da budu izvori informacija i autoriteti znanja, nego da budu mentori u saznajnom i društvenom razvoju svojih učenika.

Nikola Božić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.