U Valjevu je 2017. godinu obeležila priča o pozorištu. Održan okrugli sto, opredeljeno 3 miliona dinara u budžetu, ispitane zakonske mogućnosti i tu se stalo. Tri godine kasnije čak i kulturni radnici više o tome ne govore.
Nikada se od 1956. godine, kad je u Valjevu ugašeno pozorište, nije dovodila u pitanje ideja o stvaranju novog. Ipak ova ideja neke obrise dobila je tek 2017. godine kada su o tome dobili priliku da kažu mišljenje i profesionalni glumci i reditelji. Zaključak prvog okruglog stola održanog početkom februara 2017. godine je bio da je profesioano pozorište skupo za Valjevo, da traži 20 zaposlenih minimum i da je potreban objekat za njega. Kompromisno rešenje , može se reći, pronadjeno je u projektnom finansiranju predstava. Po tom predlogu, grad bi svake godine izdvajao neki novac koji bi podržao stvaranje pozorišne predstave koja bi potom mogla pored premijernog igranja u Valjevu potom bila prodata i gostovala po Srbiji .
Grad je za tu namenu opredelio 3 miliona dinara. Ali predstava nije vidjena niti je ikada organizovana. Krajem iste godine govorilo se da je deo novca otišao na dečiju predstavu. Koliko je grad prihodovao od te dečije predstave nikada nije saopšteno, a ostalo je pod znakom pitanja i da li je uopšte ostvareni prihod išao gradu ili onima koji su predstavu kreirali.
Projektno finansiranje bilo je tako završeno, a da nije ni počelo.
Amatersko pozorište Abrašević svake godine Valjevu ponudi nekoliko predstava u okviru Abro festa. Ipak ove predstave nisu profesionalne već kao amaterske mogu biti izvodjene samo na amaterskim festivalima. Finansiranje Abraševića kao Udruženja gradjana neslavno je završeno formiranjem ustanove CZNTK (Centar za negovanje tradicionalne kulture), a pred sudom se i dalje vodi postupak oko kompletnog zamešiteljstva kojim je ugašeno Udruženje gradjana. Tako se u ovom trenutku ne zna kada će proces biti završen i kako bi se na kraju i mogao završiti . Možda kao u slučaju društva Kosta Abrašević u Beogradu gde je nakon šest godina spora sud presudio u korist tužitelja.
Ceo ovaj slučaj po nekima je bilo dobro rešenje za pozorište , a po nekima i kraj bilo kakve pozorišne ozbiljnije priče. Budžet CZNTK kreće se od 11 do 16 miliona , a nekada je grad za Udruženje i Abrofest izdvajao 2,5 miliona. Za očekivati je bilo da se profesionalno pozorište ovako visokim finansiranjem bar počne nazirati, ali nije . Abro fest je ostao to što je i bio .
U medjuvremenu Valjevo je dalo nekoliko novih glumačkih nada , a samo u prošloj godini dve mlade devojke primljene su na FDU. Nekada smo svojatali Voju Brajevića i na njegovom glumačkom uspehu gradili slavu Valjeva, a danas imamo bar pet velikih glumačkih imena medju kojima su Nenad Jezdić, Nenad Milovanović, Nela Mihailović.
Ova godina zbog epidemije korona virusa nije tipična godina za pozorište u Valjevu jer Centar za kulturu više nije radio nego što je radio. Valjevci na pozorište polako zaboravljaju , a priča o njemu polako bledi. Na kraju na primeru pozirišta jasno se vidi da je kompromis neprijatelj svake ideje , a u Valjevu je vidjeno više kompromisa što projektno finansiranje predstava što stvaranje ustanove kao podrške. Ali ne treba zaboraviti da odustajanje nije kompromis već konačno rešenje.