U oblasti zaštite prava i interesa građana Srbije kao potrošača uočavaju se znaci zastoja koji, ako potraju, mogu obezvrediti postignute rezultate i imati nepovoljne posledice po drušvo u celini.
I pored toga što je opšti cilj Strategije zaštite potrošača za period 2013 – 2018. godine bio da se u Republici Srbiji obezbedi visok nivo te zaštite i unapredi sistem u skladu sa standardima Evropske unije, očigledno je da to nije ostvareno u dovoljnoj meri.
Zakonom o zaštiti potrošača koji je u primeni od septembra 2014. godine, kao nosioci aktivnosti u toj oblasti određeni su Vlada, Nacionalni savet, organi jedinica lokalne samouprave i udruženja, odnosno savezi udruženja potrošača. Privredne komore i udruženja trgovaca takođe su imali obavezu da podstiču i promovišu zaštitu potrošača, naročito među svijim članicama.
Jedna od osnovnih dužnosti Vlade bila je obaveza da obrazuje Nacionalni savet za zaštitu potrošača kao stručno i savetodavno telo koje bi radilo na unapređenju sistema i davalo podsticaj međusobnoj saradnji drugih nosilaca aktivnosti. Ni posle skoro pet godina od stupanja na snagu navedenog zakona, široj javnosti – pa ni udruženjima potrošača – nije poznato da li je Nacionalni savet formiran i čime se bavi.
Jedinice lokalne samouprave – opšptine i gradovi – trebalo je da podržavaju aktivnosti udruženja potrošača na svojoj teritoriji u pogledu obezbeđenja novčanih sredstava, odgovarajućih radnih prostorija i ostalih neophodnih uslova za rad, u skladu sa propisima o finansiranju programa od javnog interesa koje realizuju udruženja građana. Njihova zakonska obaveza bila je da Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, kao i Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave dostavljaju godišnji izveštaj o aktivnostima na unapređenju zaštite potrošača, ali ni o tome nema nikakvog traga.
U takvim uslovima, udruženja potrošača kao dobrovoljne, vanstranačke i nedobitne organizacije, nastojala su da učine sve što je u njihovoj moći da pomognu građanima u ostvarivanju prava koja su im uskraćivana nepoštenom praksom trgovaca, a naročito pravo na ekonomsko obeštećenje. Ali, bez podstreka od strane nadležnih državnih organa i bez bilo kakve podrške organa jedinica lokalne samouprave, udruženja potrošača doživljavaju zamor i gube snagu za dalji volonterski rad.
Jedan broj udruženja potrošača učlanjen je u nacionalne saveze, ali ni od toga nemaju koristi jer su se Nacionalna organizacija potrošača Srbije (NOPS), Centar potrošača Srbije (CEPS) i Asocijacija poprošača Srbije (APOS) više okrenuli državnom budžetu i IPA fondovima nego udruženjima kao svojim članicama.
Ono što uliva nadu i podstiče udruženja na nastavak aktivnosti jesu najave skorijeg donošenja nove Strategije zaštite potrošača i novog Zakona o zaštiti potrošača ili izmena i dopuna postojećeg. Javna rasprava o nacrtima tih dokumenata biće odlučujuća u pogledu stava hoće li se i u Srbiji primenjivati propisi i praksa članica EU ili će se tavoriti kao i do sada. U svakom slučaju postojeće stanje u oblasti zaštite prava i interesa građana kao potrošača nije održivo, pa će se uskoro znati „kuda plovi ovaj brod“.
Dragan D. Popović
Udruženje VAPOT