Teško da iko sada može oporaviti Divčibare, a osnovni razlog je svakako novac koji grad nema I neće imati u skorije vreme. Imovina grada na Divčibarama propada jer je niko ne koristi ili je koristi , a u nju ne ulaže. Prava propast Divčibara počela je pokušajem uvodjenja monopola nad ovom planinom od strane valjevskih privrednika porodice Vujić.
Sve što bi Valjevo uložilo u Divčibare izgledalo bi kao kap u moru I teško vidljivo s obzirom na obim potrebnih investicija, svojevremeno su poručili gradski oci. Sporadične male investicije nisu pokazale veliki napredak, a država se takodje nije proslavila ulaganjem . Primera radi Putevi Srbije obećali su prošle godine investiciju blizu 200 miliona , a realizovana je nešto preko 60 miliona dinara. Grad Valjevo dugo se mučio sa ski stazom koju je na kraju nekako uspeo I da izda u zakup, uradjene bušotine za vodu , projekti , ali za ozbiljnu vodovonu I kanlizacionu infrastrukturu nema novca.
Nema ni razvoja turizma n Divčibarama jer nema ni zdrave konkurencije . Svega nekoliko vlasnika većih turističkih objekata nisu takmaci jedni drugima. U najvećoj meri Divčibare žive zbog vikendaša.
Prava propast počela je pokušajem uvodjenja monopola nad ovom planinom kad su smeštajni I turistički kapaciteti u pitanju kupovinom preduzeća Sloga od strane preduzetnika Vujića. Tako su braća Vidoje i Vlajko Vujić na Divčibirama postali vlasnici hotela, kao i hotela “Maljen” i Dečijeg odmarališta “Mladost”, a odmaralište “Krušika” su kupili na liscitaciji od istoimene valjevske fabrike, koje su do temelja srušili i na tom prostoru grade velelepni Kongresni centar. Valjevsko preduzeće „Vujić” je kupilo odmaralište IMT na Divčibarama sa 1,8 ha placa i preko 1.000 kvadratnih metara restoranskog i hotelskog prostora plaćeno je 600.000 evra. Vujić je tada najavio da, računajući i kupovinu valjevskog preduzeća „Sloga”, planira da u razvoj Divčibara u narednim godinama investira između 15 i 20 miliona evra.
Za poslove oko gradnje kongresnog centra formirano je novo preduzeće, Hotelsko-turističko društvo „Divčibare”, čiji je tadašnji direktor Milorad Rogić, naglasio da je u planu i izgradnja univerzalne sportske hale u kojoj bi mesto mogli naći i akteri buduće Univerzijade koja će se održati u Srbiji.
Od svega nije bilo ništa osim rupe u zemlji I praznih obećanja. Investicija od kojih bi Divčibare procvetale nije bilo I teško da će ih biti. Koliko su investicije udaljene I maglovite pokazuje primer da sportske terene koji su vlasništvo grada , a koje koriste ovi hoteli već nagriza zub vremena. Grad Valjevo je pre par godina zamenio koševe I drugi mobilijar , a on je već prilično uništen. Vlasnici hotela nisu mogli čak ni da ulože u obručeve koje koriste njihovi gosti pa se svako ko se našao na Divčibarama praktično mogao uveriti kako to sada izgleda.
Većinski vlasnici hotela na Divčibarama dakle postoje , ali se sve vidjeno teško može nazvati razvojem I planine I turizma.
Ako niste dugo bili niste ništa ni propustili. Za pohvalu je svaki pokušaj Udruženja gradjana da se manifestacijama oživi ova planina , ali izvesno nije dovoljan.
Grad će u narednom periodu ponuditi zemljište na Divčibarama na prodaju kako bi sada sa novim urbanističkim rešenjima bila moguća I gradnja . Možda , nikad se ne zna, na Divčibare dodje neko ko bi zaista uložio sredstva. Ili crnje I gore, opet dodje neko ko bi na “grob Divčibara” samo stavio venac.
S.V.