Budžet za 2016. godinu najverovatnije će biti projektovan u visini budžeta za 2015. godinu na 2,4 milijarde dinara. Grad će u narednoj godini nastaviti subvencije javnim preduzećima , ali će biti primoran i da masu zarada smanji za 3%.Žarko Kovač tvrdi da postoje viškovi zaposlenih, a Dragan Jeremić da postoji manjak kvalifikovanog kadra.
Ministarstvo finansija dostavio je lokalnim samoupravama uputstvo za pravljenje budžeta za narednu godinu i već ovih dana grad uveliko radi na tome. U osnovi budžet ostaje programski što je uvedeno upravo ove godine. Na početku 2015. godine moglo se čuti da mnogi nisu najbolje razumeli programsko finansiranje, a sada bi već trebalo da su svi utvrdili gradivo za 2016. godinu. O budžetu je za sada jedino bio raspoložen da govori zamenik gradonačelnika Žarko Kovač koji potvrdjuje da zabrana zapošljavanja ostaje na snazi , ali i da je stigla i odluka po kojoj masu zarada treba smanjiti za 3%. Upravo je gradu ostavljeno da odluči na koji način će sprovesti ovo smanjenje, odnosno da li će ono ići linearno ili će samo neki osetiti značenje ove odluke.” Najvažnije je da subvencije iz budžeta ostaju na nivou od prošle godine, iako se najavljivalo da će one biti ukinute. Na taj način jedino i dalje možemo da finansiramo i pomažemo odredjene aktivnosti javnih preduzeća, poput „Toplane”, „Kolubare” i drugih”, kaže Kovač. Po njegovim rečima nijedan segment potreban za funkcionisanje grada ni u narednom budžetu neće izostati.
Iako je najavljena racionalizacija broja zaposlenih konačna cifra od ministarstva još uvek nije stigla, a sam Kovač konstatuje da je veliki broj zaposlenih jedan od otežavajućih činilaca za poslovanje. Dok Kovač tvrdi da svi bez razlike imaju viškove direktor gradske Direkcije Dragan Jeremić kaže da je ta činjenica samo delimično tačna. ”Viškovi postoje i tu nema dileme, ali na žalost mi imamo manjak stručnih kadrova. Godinama su zapošljavani ljudi čija struka najčešće nije potrebna i vremenom smo došli u situaciju da imamo deset ekonomista recimo , a nijednog inženjera ili petnaest radnika u raznim režijskim poslovima , a da ta preduzeća nemaju majstore , baš ono što im je potrebno. Ali kako da otpustite nekoga? To je gotovo nemoguće , bar u javnom sektoru, ja zaista ne znam ko je to otušten , a da se posle sudskog spora ili nekih žalbi nije vratio. Pa što smo ga onda otpuštali? Samo zato da bi nam pokazao da mu ne možemo ništa. S druge strane mi imamo činjenicu da su godinama ljudi naučeni da rade po sistemu ” ne možeš ti mene toliko malo da platiš koliko ja malo mogu da radim” i to se dokazuje svaki dan. Gradjani se spravom ljute što dugo čekaju na mnoge stvari i što je opšti utisak da sve ide tromo, sporo. Mi taj sistem samostalno ne možemo da promenimo”, objašnjava Jeremić.
Novi zakon o radu je promenjen i sudeći po njemu postoji bar 12 stavki koje mogu biti uzrok i razlog za otpuštanje radnika. Ipak da bi se bilo koja od ovih stavki primenila na sudu potrebno je da postoji evaluacija rada zaposlenih. To nikada nije postojalo niti će postojati jer uglavnom je uvreženo mišljenje da se ne treba zamerati.
Primera radi nedavno otpuštanje radnika u Valiju pratila su objašnjenja iz kojih razloga su izabrane upravo te osobe da budu otpuštene. Tamo se navodilo dugo vreme na bolovanjima, ne ispunjavanje radne norme , nedovoljna angažovanost i posvećenost poslu. I za privatni sektor važi isti zakon o radu. Upravo ove činjenice dokaz su da se u fabrici sa 1000 zaposlenih vodi računa o tome ko koliko radi i kako , a da u kolektivima javnih preduzeća ili upravi gde postoji tri puta manje zaposlenih, a da ne govorimo o odeljenjima gde je po 20 ljudi angažovano , niko o tome ne vodi evidenciju. Nije dakle tačno da je evaluaciju rada nemoguće sprovesti nego se ona i ne radi. Ako biste sada pitali bio kog načelnika odeljenja u upravi da vam kaže ocenu rada nekog od zaposlenih za novembar mesec verovatno bi vam rekao da je to sve u redu . Ako biste zatražili izveštaj o tom zaposlenom verovatno bi slegao ramenima.
Činjenica je da niko na smanjenje zarada ne gleda blagonaklono te i da će biti teško onima koji odlučuju da donesu odluku kome će zapasti tih 3% , ali je i činjenica da niko zapravo i ne shvata da tome nisu krivi oni koji su nezaposleni ili oni kojii su u privatnom sektoru, jer možda ne rade više da bi mogli da plaćaju veće poreze, već upravo oni koji nisu hteli da se zameraju , oni koji bi da se glasaču zahvale i oni koji misle da mogu još manje da rade.
Ovako postavljen sistem ne menja se već godinama i sigurno se godinama neće promeniti jer nijedna vlast ne razmišlja šta će biti posle i šta ostavlja u nasledstvo sledećoj, a i zašto bi , kad je u Srbiji vazda bilo –Svako čudo za tri dana!
S.V.