Nikad ništa dovoljno dobro

imagePre nekoliko godina svoja mišljenja ukrstili su sociolog Milan Nikolić i psiholog Žarko Trebješanin na činjenicu da Srbima nikad ništa nije dovoljno dobro. Sociolog smatra da je razlog tome u mentalitetu koji je negativan po sebi , a psiholog da oni koji neprestano kritikuju i zameraju zapravo misle da su tako pametniji. Da li je Valjevo zapravo potvrda i sklop i jednog i drugog sa primesama perfekcionizma?

Koliko ste puta do sada imali utisak da "ništa naše nije dobro"?Ali je pitanje zašto iznova prolazimo kroz teror kritika pojedinaca koji misle da znaju više , mogu bolje i time nastoje da "zaraze" okolinu, nipodaštavaju sve što se dogadja oko njih?
Sociolog Milan Nikolić konstatuje da u Srbiji postoji mentalitet, stvoren teškim i tragičnim istorijskim uslovima, da se sve vidi crno, a ukoliko se pogledaju onlan-komentari nesumnjivo je da preovladavaju zluradost, cinizam i odsustvo empatije "Stvoren je mentalitet u kojem je lakše i objektivnije očekivati nesreću, nego sreću, i gde se konstruktivan rad ne isplati. Ljudi uglavnom očekuju da će sve propasti i da se ništa ne može " rekao je Nikolić svojevremeno Tanjugu.
"Kritizeri će svaku pojavu dočekati na nož. Kod takvih ljudi postoji iluzija da ste, ako nešto kritikujete, ‘iznad’ toga i da ste pametni. Ti ljudi imaju utisak da su važni, jer je njihovo mišljenje objavljeno, i da su samim tim iznad nekog ",rekao je svojevremeno Trebješanin.
Ne postoji nijedan dogadjaj nijedno konkretno činjenje u Valjevu koje nije naišlo na kritiku. Ako se osvrnemo na godine iza nas i potražimo potvrdu ove činjenice videćemo da se uvek iznova plasiraju iste priče i isti kritizerski komentari bez obzira koja je vlast bila u pitanju, a vlasti su bile razne.

image Počev od realizacije infrastrukturnih i investicionih projekata do organizovanja manifestacija i kulurnih ili sportskih dogadjaja jasno je da ništa nije dobro.Kritikuju se ulice, mostovi, igrališta, sanacija poplave, čistoća, voda, grejanje, sport , kultura , vazduh.
Nisu to dobro radili oni pre , ne rade to dobro oni sad , a neće to dobro raditi ni oni koji će doći jer nije očito pitanje ko to radi već ko to kritikuje?

Veliku ulogu u stvaranju javnog mnjenja imaju mediji . Od njih zavisi prvi i osnovni utisak o nekoj pojavi , dogadjaju ili jednostavno činjenju.Kao korektivni faktor mediji imaju svoju veliku ulogu . Tu su da ono što je dobro promovišu, ono što je loše kritikuju. Ali mediji nikada nisu oslobodjeni uticaja i zavisnosti koja može biti materijalna u zavisnosti od finansijera ili interesna u smislu težnje za odredjenim postignućem. U atmosferi cinizma i opšteg beznadja u narodu vrlo je lako promovisati ideju koja podržava cinizam , kritizerstvo. U toj atmosfreri moguće je da i sami mediji u nameri da ispune očekivanja gledalaca , čitalaca, slušatelja čime se obezbedjuje veća praćenost "podilaze" njihovom temperamentu i navikama nastupajući kao istomišljenici.
Narod i mediji sa njima preživeli su i preživljavaju u Srbiji mnogo toga lošeg , a značajno mesto u svemu zauzelo je razočarenje u neispunjena obećanja u bolji život i sutra za naše mlade. Niko se više ne nada dobru i dobro ne očekuje pa u takvoj atmosferi dobro i teško prepoznaje . Gradjanski aktivizam sveo se na najmanju moguću meru i učešće. Niko ne želi da ga neko posle ili pre "vuče za rukav".
Ali život ide dalje i uvek će biti potrebe za poboljšanjem životnih uslova na svakom nivou, uvek će biti iskazanih potreba i njihovog zadovoljenja ili nezadovoljenja, a uvek će biti i onih koji će pokušavati da te potrebe zadovolje i uslove ispune, ali i onih koji će imati potrebu da kritikuju ili omalovažavaju. U opštem metežu kritike najveći teret trpe oni koji donose odluke i koji svojim radom konkretno utiču na život društvene zajednice. Pritom gotovo svi zaboravljaju da njih nisu birali oni sami već društvena zajednica . Iako je dobro što su promenjivi ostaje činjenica da oni i ne mogu biti drugačiji od naroda iz kog potiču jer u protivnom ne bi ni bili izabrani. Ali kažu da za neke roditelje deca nikad nisu dovoljno dobra.
Perfekcionizam je nemoguće zadovoljiti jer uvek može i bolje to je činjenica o kojoj ne vredi dikutovati jer savršenstvo ne postoji .

"Čuveni Buzz Aldrin bio je drugi čovek na Mesecu, sleteo je na Mesec posle Neila Armstronga 20. jula 1969. godine. Nadimak Buzz dobio je kasnije, kada je postao alkoholičar. U toku lečenja je u jednoj psihodrami Buzz odigrao scenu sa ocem. Nisu živeli zajedno jer je otac bio perfekcionista koji je celog života kritikovao sina i očekivao nedostižne rezultate. Još kao dečak Edwin je morao biti najbolji đak i uzorno dete, očekivala se od njega bar jedna Nobelova nagrada ili Oskar. Kada se vratio sa Meseca, došao je da poseti oca. Ovaj je čitao novine i samo podigao glavu kada je ugledao sina. „Gde si bio?“, upitao je otac. Sa vidnim ponosom veliki Buzz je odgovorio: „Na Mesecu!“ „Jesi li bio prvi?“, upitao je otac. „Ne, bio sam drugi“, pomalo rezignirano je odgovorio sin, na šta je otac samo odmahnuo rukom i nastavio da čita novine"

S.V.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.