Sve češće svedoci smo da su društvene mreže postale zamena za stvarno učešće i građanski aktivizam, a ne alat za mobilizaciju. One stvaraju utisak da je već sve rešeno. Ali da li je zaista tako?
lajkovanje kao politički aktivizam
Algoritmi društvenih mreža su neumoljivi. Dovoljno je da se na nekoj objavi zadržite duže od tri sekunde i nakon toga počećete da viđate gotovo isključivo sadržaje slične vrste. Zbog toga često stičemo utisak da su gotovo svi mobilisani po istom pitanju.
Proći će vreme dok ne shvatimo da odjednom više ne vidimo objave nama bliskih ljudi, kao ni one koje su suprotne stavovima koje smo počeli da pratimo. Tek tada postavljamo pitanje: Šta se ovde dešava?
A ne dešava se ništa novo. Algoritmi su stari i oni odgovaraju osnovnom marketinškom zadatku – da zadovolje potrebe „kupca“. Tako sve češće dolazimo u situaciju da realno „kupujemo“ određene stavove i narative, a da to nismo ni želeli.
Algoritam takođe podržava i promoviše objave koje izazivaju snažne emocije – najčešće bes i frustraciju. Ljudi „reaguju“ lajkom ili komentarom. Kada se politički aktivizam preseli na društvene mreže, što je u poslednje vreme čest slučaj, neminovno se nameće pitanje: šta tada biva sa samom idejom?
Lajk ili komentar nisu isto što i fizičko prisustvo. Angažovanost na društvenim mrežama stvara iluziju angažmana – „rekao sam šta mislim, završeno“. S druge strane, društvene mreže poput Instagrama i Fejsbuka favorizuju konflikt, kratke poruke i emociju, a ne proces i objašnjenje. Fizički aktivizam zahteva vreme, strpljenje i prisustvo, što je u potpunoj suprotnosti sa logikom mreža. Činjenica je da algoritam ne nagrađuje poziv na mirno okupljanje, već polarizaciju.
Sve češće se stiče utisak apatije građana, pa se postavlja pitanje: gde je nestala energija od pre, recimo, godinu dana? I iz kog ugla uopšte odgovaramo na to pitanje?
Ako gledamo iz ugla društvenih mreža, takav utisak ne bismo stekli, naročito ako smo se našli unutar već formiranog algoritamskog okvira. Međutim, ako pogledamo broj ljudi koji učestvuju u protestima, tribinama ili javnim predavanjima, odgovor bi mogao biti sasvim drugačiji.
Kontinuitet političkog aktivizma koji traje godinu dana zahteva mnogo strpljenja, dobru strategiju i neprestani angažman na različitim osnovama i pitanjima. Ako su pitanja ista, odgovori isti i sve liči jedno na drugo, nije teško izvesti zaključak da građani možda nisu apatični, već zamoreni. Sve manje veruju da njihovo prisustvo ima stvarni efekat.
Hteli to da priznamo ili ne, društvene mreže dodatno učvršćuju osećaj da je „sve već rečeno“. Ali da li zaista jeste?
Nije teško uočiti da, ako se prate komentari i objave na društvenim mrežama, one zapravo podstiču konformizam. Oni koji možda misle drugačije često se ne usuđuju da to i kažu. Nemaju ni prostor da svoje stavove obrazlože, jer se čita tek nekoliko prvih redova, dok duži komentari i tekstovi više nisu zanimljivi većini.
Ne treba zaboraviti da u društvima sa slabim institucijama konformizam često prerasta u pasivnost građana. Neko može da ćuti ne zato što se slaže, već zato što procenjuje da je cena suprotstavljanja previsoka. Ako nema drugačijeg mišljenja, nema ni dijaloga. A bez dijaloga nema demokratije.
Društvene mreže jesu moćan alat. One mogu pomoći u promociji političkih ideja, ali nisu njihovi realizatori. Politički orijentisane grupe građana i političke partije obilato koriste društvene mreže kao alat za privlačenje pažnje i samopromociju, kroz koje postepeno grade prepoznatljivost koja im je potrebna u trenutku izbora.
Ako pogledamo kako to rade, videćemo da u prvom planu nije direktna samopromocija, već ideja, namera ili cilj, dok se ime ili logo nalaze diskretno u drugom planu. Politički lideri „lajv“ obraćanja koriste uglavnom onda kada su svesni da će poruke izazvati snažnu reakciju – najčešće bes ili strah.
Konformistički pristupi upravo se zasnivaju na principu straha. A strah je sasvim dovoljan kao parališući mehanizam. Društvene mreže ga ne stvaraju, ali ga održavaju, nudeći privid sigurnosti i lažnu sliku saglasnosti. U takvom okruženju političko delovanje ostaje zatvoreno u algoritamskom prostoru, bez stvarne moći i bez dijaloga.
Ako društvene mreže postanu jedini i pritom konformistički prostor političkog izražavanja, demokratija se svodi na još jednu objavu koja nestaje u sledećem skrolovanju.
Poljski književnik Stanislav Ježi Lec (1909- 1966) je u jednom od svojih aforizama predvideo pojavu interneta i svakojakih sadržaja na društvenim mrežama, napisavši:
„PISKARANJE ĆE UZIMATI SVE VIŠE MAHA U SKLADU SA ŠIRENJEM TEHNIČKIH MOGUĆNOSTI ZA BELEŽENJE TRABUNJANJA „.
Gledano politički u Valjevu, nema tog Herkula koji bi uspeo da očisti Augijeve štale generisane na bezbrojnim nalozima raznih krivošuljeva, zagrebača, kukutodorića i ostalih mrzitelja, blokadera i profesionalnih pljuvača svega i svakog.
Toliko mržnje i uvreda, a bez suvislih argumenata, teško da bi podneo i stomak koji „vari kamenje“.
Sva ta vređanja upućena antiblokaderima i protivnicima protesta- botovi, sendvičari, ćacad, hulje, ološi i ostale uvrede iz bogatog mrziteljskog arsenala, odurne su emanacije čistokrvnog rasizma. Klasno vređanje su već odavno „ispuhali“ a sada su u rasističkoj fazi.
Da je vrag odneo šalu vidljivo je po naglo oronulom licu supruge jednog bezmalo ma’nitog opozicionara, koji operiše sa desetak naloga sejući rasističku mržnju.