Ulice u centru grada zasijale su u novogodišnjem ruhu. Novogodišnji nakit i zvanično najavljuje skori dolazak Nove godine. Mnogi tvrde da im nije do toga.
novogodišnja rasveta
Mnogo je godina prošlo od vremena kada se u Valjevu dolazak Nove godine najavljivao parčetom stiropora u izlozima trgovina, na kojem je jednostavno pisalo: „Srećna nova godina“. Brojne trgovine u Valjevu već ovih dana počele su svoje promotivne kampanje za novogodišnje popuste, dok su galerije i naročito kineske radnje ispunjene novogodišnjim nakitom. Vremena su se promenila.
Izvesno je da ove godine poštari neće nositi prepune torbe čestitki, niti će se oko jelki ili po uglovima prostorija zatezati kanapi na koje bi se pristigle čestitke kačile. Umesto toga, mnogi će dobiti e-mail poruku, najverovatnije generisanu veštačkom inteligencijom.
Dok jedni planiraju kuda da odu za doček najluđe noći, drugi razmišljaju kako da prođu što jeftinije. Mnogi prate i vremensku prognozu s pitanjem: hoće li ova Nova godina doneti ozbiljniji sneg? Sneg bi možda mogao doneti drugačiju atmosferu.
Na društvenim mrežama, istovremeno, besni gotovo rat onih koji mreže koriste za promovisanje svog političkog stava. Jedni prete, drugi mrze, a treći proriču. O Novoj godini ni pomena. Nije im do toga — možda neće imati novca, možda neće imati goriva, možda će sve poskupeti. Tako iz dana u dan tema dolaska Nove godine uzmiče pred teškim temama životne egzistencije.
A Nova godina će doći. To je jedino što je sasvim sigurno. Potvrdiće ono što često ponavljamo — vreme prolazi. A ovih dana neko je rekao: ne prolazi samo vreme, prolazimo i mi s njim. Svake godine smo još godinu stariji, neki i umorniji, neki ipak puni nade da bi naredna mogla biti bolja ili drugačija za njih.
I sigurno hoće. Nova godina doneće nekome radost, nekome tugu, a ma koliko to čudno zvučalo, njena lepota upravo i jeste u neizvesnosti i nemogućnosti stoprocentnog predviđanja.
Ono što ipak ostaje činjenica koju ništa ne može promeniti jeste da nećemo samo mi biti stariji — biće starija i deca, naše nade biće starije, a pod znakom pitanja ostaće da li su ostvarljive naše želje. Odluke koje ćemo doneti obeležiće nas za dugo vreme; neke ćemo reči pogaziti, preko nekih ćemo preći, a treće potpuno zaboraviti.
Jer tako u životu biva…
Dok novogodišnja rasveta nagoveštava prazničnu atmosferu, ona ipak neće biti sama po sebi dovoljna. Od nas zavisi da li će je zaista biti. Od nas zavisi da li ćemo ozbiljno sagledati sebe i ljude oko nas, da li ćemo shvatiti, na kraju, da je od nas starija — prolaznost.
Od nas su starija i pravila koja nas opominju da je život jedan, a onda nas sudbine ljudi uveravaju da je najkrhkija tvorevina upravo život. Nestalna, fluidna, nepredvidiva, ali s jednom ključnom odlikom — neponovljiva.
Dok se teme nameću i svako uverava da je njegov stav jedina apsolutna istina, neke istine već živimo. Jedna od njih možda je ona Pavićeva, iz Hazarskog rečnika, u priči o jajetu. Pa ako opet posegnemo da jaje razbijemo sa tupe strane — znamo li tačno, svako za sebe, koliko još novih godina imamo?