Tročlani žiri u sastavu prof. dr Radivoje Mikić, predsednik, prof. dr Mihajlo Pantić i Vladimir Šekularac, bibliotekar savetnik, na sednici održanoj 5. septembra 2023. godine, jednoglasno je doneo odluku da nagradu „Ljubomir P. Nenadović“ za najbolji putopis na srpskom jeziku, u sezoni 2022/2023. godine, dodeli Branku Anđiću za knjigu „Na mapi utopije“, objavljenu u izdanju izdavačke kuće „Laguna“ iz Beograda.
Biografija
Neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman i vlasnik mnogih nekorisnih stvari, dorćolski Beograđanin Branko Anđić gotovo čitav život živi višestrukim životom književnika i novinara, prevodioca i evrobirokrate.
Napisao je popriličan broj priča i romana, od kojih se usudio da objavi romane Veličina sveta, Teški metal, pripovedačke knjiga Posle svirke, Lavica liže rane, Kao iz kabla, Ovo je istinita priča, Playback i Veliko spremanje, i esejističko-proznu knjigu Dnevnik međuvremena 2000–2020. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovetke objavljivane su u prevodu u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD, Kolumbiji.
Posle prvog izdanja Veličine sveta Vlada Republike Srbije mu je dodelila nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011). Od ovog drugog, donekle izmenjenog izdanja – očekuje čitaoce.
Knjiga Veliko spremanje bila je finalist za „Andrićevu nagradu“ 2018. i u najužem izboru za još nekoliko, ali nije dobila nijednu, verovatno zbog ružnih korica.
Voli da radi više stvari istovremeno, zbog čega se sebi često podsmeva; tako je napisao i scenario za argentinski igrani film Fuga de Cerebros (Odliv mozgova), svog prijatelja, reditelja Fernanda Muse; oduvek čita i piše više knjiga odjednom, što stvara ili smiruje njegovu umerenu neurotičnost. Od toga najviše koristi imaju čitaoci do kojih su dospeli njegovi prevodi mnogih najuglednijih latinskoameričkih autora, poput H. L. Borhesa, M. Vargasa Ljose, K. Fuentesa, H. Donosa, G. Kabrere Infantea, G. Martinesa, S. Šveblin i drugih.
U mladim godinama diplomirao je Opštu književnost s teorijom na Filološkom fakultetu u svom rodnom gradu, završio postdiplomske studije na istom odseku i posvetio se proučavanju hispanoameričke proze. Iz želje da i njegovi zemljaci uživaju u njoj, sastavio je i delimično preveo (sa suprugom Ljiljanom Popović-Anđić) prvu jugoslovensku Antologiju savremene hispanoameričke pripovetke, izbor omladinskih pripovedaka tog kontinenta, Treća obala reke, Antologiju argentinske priče – Borhesova deca – i jedan izbor hirovitih priča Otkačene priče Latinska Amerike, koja je, na njegovo iznenađenje, bila rado i masovno čitana.
Odlomak iz knjige “Na mapi utopije”
Zapisi koji slede imaju za cilj da isprave tu nepravdu uvreženog uverenja da se dobar građanski život nužno drži podalje od pustolovine. Da je dovoljno maštati pod bezbednim okriljem dnevne sobe, uz pićence i prijatnu muziku. Kad čovek zaista mnogo i daleko putuje, ne mora da izmišlja, ali hteo – ne hteo, mora da razmišlja. Da je mogao, moj otac bi pristao na takvu pogodbu. Imam problem s erudicijom. Pod tim mislim na sve ono što obično sadrži jedna poštena, opisna knjiga i što autor ističe poput zastave kao opravdanje njenog postojanja: faktografija kojom se podupire navodna objektivnost. Pozivanje na literaturu. Tumačenje studioznog pristupa. Dokazivanje da je onaj koji ovde drugima nešto priča o krajevima i ljudima koje je upoznao stvarno potkovan u toj temi. Dakle, pozvan i merodavan da napiše knjigu koju drugi čitaju. Drugim rečima, većina takozvanih dokumentarnih knjiga – a pravi putopisi uglavnom nastoje da među njih budu svrstani – nastoji da dokaže, pre svega, da postoji objektivni razlog da se veruje njihovim autorima, piscima istinitih knjiga. Nešto skromniji cilj bio bi ubeđivanje potencijalnih čitalaca da postoji objektivni razlog da barem saslušaju/pročitaju pisca. Kao da objektivnost ne umire onog časa kad se pisac lati divita i hartije (nekad) ili tastature računara (sada)! Ja se svih tih pretenzija unapred odričem i priznajem da su mi putovanja oduvek bila dobar izgovor i još bolji podstrek da pustim u pogon mehanizam slobodnih asocijacija, za koje čovek danas ima vremena samo kad ga voz, avion, autobus, automobil, lađa prinudno sprečavaju da radi bilo šta drugo. Ako nema laptop, tablet, smartfon i druge današnje igračke. Ubeđen sam, takođe, da je dokolica odličan katalizator kreativnog mišljenja i ako očekujem da neko čita ove zapise podstaknute tumaranjem po tri Amerike, 14 Na mapi utopije onda, pre svega, pomišljam na ljude koji još nisu proterali dokolicu iz svojih života. Koji ne misle da je dokolica isto što i gubitak vremena. Kad se ušunjao u voz za Bugojno, moj otac nije znao baš ništa o Kongu. Ali za tih sat i kusur, dok ga nisu pronašli i pokupili njegovi roditelji, pre svih moj deda, taj Kongo iz njegove mašte bio je mnogo tajanstveniji, zamamniji i uzbudljiviji nego bilo koja bedekerska predstava. Reći ćete – takođe nestvarniji. Neistinitiji. Ali, dodajem ja, daleko podsticajniji od onog stvarnog. Predstava o banjalučko-belgijskom Kongu stvorena u glavi moga oca pomogla mu je da decenijama potom sačuva svoj lični otklon od banalnog viđenja sveta, koji je, naročito za njegovu ratom ometenu generaciju, umeo da bude i te kako banalan. Sredinom dvadesetog veka kod nas se uveliko nije maštalo o Kongu džungle i dijamanata, nego o zajedničkom stanu, o šuškavcima iz Italije, o prvomajskim paradama i servisnim stanicama na tek izgrađenim putevima prvog reda. U to doba ni moj otac sigurno više nije mislio na Kongo – ni na svoj, ni na onaj pravi – ali bio je osposobljen da u nekim mestima, događajima, situacijama, prepozna upaljače mašte i refleksivnosti, probuđene asocijacije kafanskog filozofa, estetskog uzbuđenja, svih utisaka što čine sastojke bezazlene lične mitomanije. Uprkos njenoj naivnosti, duboko sam ubeđen da nam ona pomaže da budemo malčice mudriji i da bolje razumemo šta se oko nas zaista dešava – objektivan svet. Bez te mitomanije verujem da objektivno postaje sinonim za dosadno, nekreativno, učmalo. Stoga je logično očekivati da ovo što sledi ne bude nikako opisna putopisna knjiga. Da se, dakle, razumemo: ovo nije bedekerski priručnik, niti jedna od onih sveščica koje – oslanjajući se na Vikipediju – pomažu da, za cenu jedne knjige, Umesto putopisa 15 napravite veliki put. Za bilo šta od toga trebalo bi nagomilati suviše podataka o tome gde, šta, i kako, što mene, kao njenog autora i prvog čitaoca, ni najmanje ne zanima. Uz internet i sve CD-romove i onlajn enciklopedije, kako bi nešto tako izlišno moglo zanimati ostale čitaoce? U poređenju s Guglom, ja sam, kao autor, samo tek jedva vidljivi patuljak, izgubljen u prostranstvu svemira. Ovi zapisi nisu, takođe, ni katalog opštih mesta turističkih atlasa Južne, Srednje i Severne Amerike, hemisfere koju sam prilično proputovao: od mene nećete saznati baš ništa o piramidama Maja, o arhitekturi Maču Pikčua, o karnevalu u Riju, niti o bilo čemu što se povezuje s kolektivnom čežnjom evropskog hodočasnika po najpopularnijim toponimima sveameričke egzotike. Prepuštam to akcionim filmovima klase B i romantičnim komedijama svih vremena. Blame it on Rio! Za mene je ova knjiga, pre svega, način da ne zaboravim o čemu sam razmišljao na nekim mestima koja su za mene jedinstvena, bez obzira na to da li su globalno poznata ili ne; u izvesnim trenucima, ili u časovima kad vreme i mesta naprave neki nesvakidašnji koktel koji onemogućuje nerazmišljanje. Te beleške su medaljoni utisaka i asocijacija za koje čovek u normalnim okolnostima obično nema vremena ili hrabrosti, a često ni strpljenja da ih privede kraju. Neobavezne priče istisnute kao iz tube iz njihovog prirodnog okruženja i stavljene tamo gde ih bolje raspoznajem. Ne stidim se, dakle, svoje hirovitosti i pristrasnosti. Ovo je mapa moje utopije. Da bih sročio započeto, mnogo mi je pomogla činjenica da je Amerika, naročito Latinska, veliki, jeretički hibrid. To je jedna entropija koja funkcioniše po nekom sopstvenom nahođenju, daleko bogatija od oveštalih dihotomija u okviru kojih je „objektivno“ sagledavana: civilizacija – varvarstvo, 16 Na mapi utopije Indijanci – konkistadori, demokrate – diktatori, istorija – utopija, imperijalizam – revolucija. Ako je kontinent hibrid, onda je Argentina, kroz prizmu čije prestonice često prelamam pogled na Latinsku Ameriku, njena najprotivrečnija zemlja, hibrid na kub; ono trostruko ogledalo Evrope, Amerike i Utopije: varljivo, verolomno i mnogoliko kao i moje sasvim lično iskustvo, prerušeno ovom knjigom. Otkad je „otkrivena“, nema ko se nije iseljavao u američku hemisferu; prvo, dakako, sumnjivi pustolovi u potrazi za nekim svojim eldoradom, osvajači željni slave i bogatstva, svi oni kojima je bilo dovoljno da budu veoma daleko od Starog sveta, gde im baš nije išlo. Potom manje ambiciozni, ali s većom nadom: gladni Irci, Dalmatinci, Sirijci, Jermeni, Sicilijanci, Poljaci i ko sve ne, ubeđeni da se može podvući crta i početi novi život od nule: pioniri i kolonizatori. Svaki novi rat takođe je punio Ameriku kako beguncima, tako i iseljenicima; i, naravno, sivom masom – stručnjacima i umnim ljudima svih boja i veroispovesti koji su tražili svoju sigurnu kuću u Novom svetu neograničenih mogućnosti.
Reč kritičara
Putovati od stvarnosti ka utopiji sa Brankom Anđićem znači prepustiti se novom i drugačijem otkriću Amerike, njegovom pripovednom mapiranju duboko doživljenog i proživljenog kontinenta prema geografskim koordinatama Severne, Srednje i Južne Amerike, ali i onim životnim, umetničkim i književnim. Ova knjiga ne odustaje od književnosti, muzike, filma i slikarstva, niti beži od istorije, mita, legende ili bajke, od utopijskog sna o gradu stvorenom po sopstvenoj meri. Ona se opire opštim mestima naše realnosti i drži nas budnim u potrazi za oazama i sigurnim kućama u svetu i u nama samima.“
Tamara Krstić
********
„Najveće umeće u pisanju putopisa je autorovo umeće putovanja. Onaj koji zna da putuje, ne mora da bude znalac opisa putovanja. Ali onaj koji zna da opisuje, a nije nadaren kao putnik, teško će ubediti čitaoca da je napisao dobar putopis. Čitalačka potraga za ova dva talenta pravo je uživanje, a otkrivanje oba u jednom – prava je sreća.
Branko Anđić je krstareći po zemljama sve tri Amerike stvorio knjigu-melanž ispisanu književnom akribijom i žurnalističkom rukom istovremeno. Tako je spojio umetničku prozu sa faktografijom izveštača i dobio – putopis.
U međuprostor i međuvreme ovih putovanja smešten je poluskriveni omaž posvećen gradovima u kojima je autor proveo najveći deo svog života: Buenos Ajres i Beograd.
Inteligentna zapažanja, duhovite i vrcave marginalije, kao i mudračka radost otkrivanja ova putovanja po Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi čine pravo hodočašće u slavu tela i duha i ljubavi.“
VladislavBajac
Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“ Valjevo, organizator manifestacije „Ljubini dani“, uručiće nagradu u četvrtak, 21. septembra, u 12 sati, na svečanosti koju tim povodom organizuje u Brankovini, u porti Crkve Svetih Arhangela, zadužbini porodice Nenadović.