Nasilje nad ženama u selu itekako postoji, ali se o njemu malo ili uopšte ne govori. Žene žrtve nasilja u ruralnim sredinama o tome ćute jer im govore da je to sramota. Običajna prava, strogi patrijarhat I ekonomska neobezbedjenost stoje na selima nasuprot brojnim ženama žrtvama nasilja.
Polupusta sela nisu bez problema. Počev od onih infrastukturnih o kojima se najviše I govori pa sve do žena koje trpe nasilje . U valjevskom Centru za socijalni rad potvrdjuju da nasilje nad ženama u selima itekako postoji.
“Itekako ima, ali se generalno seoskom populacijom niko ne bavi u velikoj meri. Imate brojna udruženja koja pored nas rade na edukaciji I osnaživanju žena , ali je njihov focus u najvećoj meri na ženama u gradu. Zašto je to tako ja ne znam , možda zbog toga što žene sa sela ne prijavjuju te probleme u nekoj većoj meri . Ali zaista ne govorimo o malom broju žena koje ipak prijave nasilnika u selu, možete zamisliti koliko je onda broj onih koje ne prijave nikada”, kaže Katarina Milićević direktor Centra za socijalni rad u Valjevu.
Podaci pokazuju da je 2018 godine sa seoskog područja nasilje prijavilo 44 osobe od čega 15 muškaraca I 29 žena žrtava nasilja. Već 2019. godine u Centru za socijalni rad registrovano 77 prijava od čega muškaraca 23 I žena žrtava nasilja 54. Broj prijava ne opada ni I u 2020 godini kada je nasilje prijavilo 71 lice sa sela od čega muškaraca žrtva anasilja 20 , a žena žertava nasilaj 51. Do 30. juna ove godine već je zabeleženo 39 prijava, a od tog broja osam je muškaraca , a čak 31 žena je prijavila nasilje.
“Muškarci , vrlo zaanimljivo prijavljuju najpre fizičko nasilje I to od srodnika, od sinova uglavnom ili sin prijavljuje oca. Retko kad ili nikad je žena nasilnik na selu, muškarci prijavljuju srodnike. To ne znači da toga nema , ima , ali je jako retko. Kad su žene žrtve nasilja na selu u pitanju one u najvećoj meri prijavljuju psihičko nasilje. To je na prvom mestu . Fizičko je iza toga. Fizičko nasilje se naslanja na ekonomsko. One nemaju ništa svoje , ne mogu da se vrate u svoje porodice odakle su došle, to su najčešće žene koje su se udale iz sela u selo. I tu imamo problem I kod socijalne pomoći jer se one ugllavnom odriču svog nasledstva u korist braće. To je gotovo običajno pravo”, kaže Milićević.
Iskustvo Centra pokazuje da braća , upravo ona u čiju korist su se odrekle imovine , ne žele da ih prime ili to čine najviše do pet dana.
“One misle da joj je najbolje da ćuti I to nasilje se potom trpi godinama. One su uglavnom I slabije obrazovana I ne znaju šta bi radile u gradu. Što se tiče Centra mi po Zakonu o socijalnoj zaštiti možemo odmah da joj priznamo novčanu socijalnu pomoć. Zato što žrtve nasilja bez obzira da li sum ogle da ostvare prava po redovnoj procedure , bez obzira da li su se odrekle svoje imovine u korist braće, da li sum ogle nešto da naslede . Mi tražimo rešenja sa ostavinske rasprave I odmah po Zakonu preračunavamo pomoć jer žrtve nasilja imaju poseban status”, kaže Milićević I objašnjava da se u slučajevima redovnih postupaka pomoć računa najpre na osnovu procene vrednosti imovine koje se žrtva nasilja odrekla koja se potom deli sa vrednošću na dan podnošenja zahteva počev od dana odricanja I dobija se broj meseci na koje ne može da se ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć.
“Sve to ne važi za žrtve nasilja . Bitno je da dokaže da je žrtva , da se obraćala policiji , policija procenjuje stepen rizika I nama je važno da su mere odredjene I to nam je dovoljan dokaz da je nasilja bilo. Policija sprovodi ta postupak I imaju istražne radnje na terenu , a na osnovu njihovog izveštaja I procene mi možemo da postupamo”, kaže direktorka Centra za socijalni rad .
Na pitanje kako žrtve nasilja definišu psihičko nasilje , odnosno kako ga prepoznaju Milićevićeva navodi rečenice koje one najčešće izgovaraju , a koje im nasilnik upućuje:
-Došla si ovde bez ičega, ni gaće nisi imala!
-Ja sam ti sve obezbedio !
-Nisi unela u ovu kuću ništa!
-Ima da radiš kako ti se kaže!
-Kakva bolest, bolesna si kad ja kažem da si bolesna.
-Sve što imaš I svoj život , duguješ meni.
“To je ono što najčešće slušaju žene koje su radno sposobne . Imamo tu nekoliko vrsta nasilja. Najpre nad ženama koje su u poodmakloj životnoj dobi . One to trpe zbog dece zato što misle I tako su naučene da je to sramota. Misle da će tako obrukati decu. Imamo mlade žene koje sada koriste I društvene mreže I bolje su informisane I one znaju prava I obraćaju nam se . Problem je sa ženama koje u od 50 –og do 70-og godišta. E one su se svega odrekle u korost braće jer je to običajno pravo da sve ostane bratu, muškoj glavi. Imali smo mnogo slučajeva gde su se one odrekle svega , a sad brat neće ni da čuje za nju. Tu nema morala , mi ne možemo odmah da joj damo socijalu , moramo da vidimo čega se odrekla, da angažujemo agenciju koja će odrediti tržišnu vrednost imovine . To traje malo duže,a njoj novac treba odmah. U situaciji kada je nasilniku odredjena mera udaljenja do 24 sata , ako mu se mera ne produži, on će biti vraćen kući”, priča iskustva Katarina.
Nastaviće se…
*Projekat Ženske brazde , Vamedia Nova realizuje u saradnji sa Gradom Valjevom
Kaćo gde su pare od nevidljive dece?