U Srbiji se danas obeležava Praznik rada. U četvrtom kvartalu 2020. godine u Srbiji , broj zaposlenih iznosio je 2 920 900, a broj nezaposlenih 321000.
Praznik rada ove godine našao se uz verski praznik Uskrs I subotu tako da će neradan dan za sve u javnom sektoru biti utorak naredne nedelje. Ipak , praznici su u Srbiji počeli juče na Veliki petak . S druge strane privatni sektor će u najvećoj meri raditi I danas i prva dva dana naredne nedelje.
Razlike izmedju ova dva sektora svake godine sve su izraženije iako je zakon o radu pa potom I zakon kojim su uredjeni državni praznici I neradni dani identičan za sve u Srbiji.
Ove godine je razlika čini se još vidljivija s obzirom da privatni sektor trpi posledice korona virusa odnosno brojnih epidemioloških mera koje su bile na snazi u proteklih godinu dana. Prošle godine praznici su protekli u vanrednom stanju , a na snazi je bila mera policijskog časa. Ipak tog trenutka većina u Srbiji mislila je da će se situacija sa pandemijom virusa vrlo brzo promeniti , a mnogi I da će se završiti. Ipak , nije bilo tako.
Veliki deo privatnog sektora izuzev prehrambenih trgovina pretrpeo je ozbiljan udarac. Najpre zbog činjenice da je veliki broj ljudi oboleo , potom , mnogi su naročito ugostitelji, morali da redukuju broj zaposlenih, a neki su pak I zatvorili svoje radnje.
Država je reagovala u tri navrata I treći paket mera pomoći trenutno je u toku .
Ali, pandemija je uzela danak I u isplati bolovanja vezanog za obolevanje od korona virusa . Dok je za većinu naknada za bolovanje iznsila 65% zarade, za druge je to bilo 100% zarade, a javna je tajna da su pojedini delovi administracije u Srbiji pa I u Valjevu dobili I posebne bonuse za lečenje.
Prosečna zarada bez poreza i doprinosa (neto) iznosila je u Srbiji u februaru 62 280 dinara. Ali ovaj prosek ostvaren je na osnovu dve ključne činjenice , a to je da su zarade u javnom sektoru iznosile 70 611 dinara u proseku, a zarade preduzetnika I zaposlenih kod njih 32 379 dinara za isti mesec u proseku.
U Valjevu je trenutno oko 4000 ljudi nezaposleno, a opet s druge strane postoji potreba za radnicama u pojedinim sektorima .
Praznik rada u Srbiji nekada je bio značajan datum počev od 1945. godine kada je njegovo obeležavanje postalo obaveza. To vreme Tita I radničkih organizacija stvorilo je neke navike , a one se pre svega odnose na nekadašnje “uranke”. Njih se sada samo sećaju stariji Valjevci. Jutra kada su kolone ljudi isle ka parku Pećina I stadionu gde je tradicionalo organizovan kulturno umetnički program, tokom dana nastavk izletima u prirodu , manifestacije na Divčibarama samo su prošlost.
Uranke još, ali na svoj način, organizuju samo mladi , u najvećoj meri srednjoškolci ili pak studenti početnih godina studija. Od sećanja na dešavanja vezana za Hajmarket I prava radnika nema više ništa.
Hteli da priznamo ili ne, ćutali ili javno govorili, činjenica je da su brojne sindikalne organizacije, upravo one koje bi trebalo da se bore za prava radnika , sve više politički akteri Njihove se aktivnosti samim tim usko vezuju za partije koje su na vlasti bez obzira koja to partija bila. U takvoj situaciji I postavci stvari, sindikalni lideri poprimaju obrise partijskih lidera . Javnost u Srbiji nema priliku da često čuje o smenama u vrhu sindikalnih organizacija , a gotovo nikada da je neko rukovodstvo sindikata podnelo ostavke jer neka prava radnika nisu ispunjena.
I tako smo lako došli do toga da se u Srbiji pripadnost sindikatu više vezuje ponovo za javni sektor.
Idući tim putem, došli smo I do toga da Praznik rada u Srbiji jeste ponajviše samo neradan dan I to kako za koga.
A, nekada je to bilo drugačije ….i zato ostavljamo Vama da sami donesete svoj sud o prazniku…
*Praznik rada obeležava se 1. maja, na dan kada su radnici u Čikagu 1886. štrajkom i protestima počeli da se bore za osmočasovno radno vreme. Trećeg maja došlo je do sukoba radnika koji su bili članovi sindikata i štrajkbrehera. U sukobe se umešala policija, a četiri pripadnika sindikata je ubijeno. Narednog dana na Trgu Hejmarket anarhisti su organizivali demonstracije. Osoba čiji identitet nije utvrđen bacila je tada bombu kojom je ubijeno sedam, a ranjeno 67 policajaca. Osam anarhista je uhapšeno, optuženo za ubistvo i osuđeno na smrt, iako njihova krivica nije utvrđena.
Na prvom kongresu Druge internacionale 1889. odlučeno je da se naredne godine održi velika manifestacija kojom će se proslaviti 1. maj u znak sećanja na aferu „Hejmarket“ u Čikagu, ali i kao vid borbe za radnička prava.
Drugi kongres Radničke internacionale je odlučio da se od 1890. godine, 1. maja širom sveta održavaju masovne manifestacije, demonstracije i štrajkovi, kao jedan od vidova klasne borbe, što je do kraja 19. i početkom 20. veka dobilo masovne razmere.
U mnogim evropskim zemljama i američkim gradovima 1890. godine radnici su izašli na ulice tražeći, kao i u Čikagu, osmočasovno radno vreme. U Nemačkoj je došlo i do nereda kada se u proteste umešala policija, a u mnogim gradovima demonstracije su održane uprkos pretnjama vlasti da će policija rasterati učesnike.
Srećan Vam praznik!