Detinjstvo bez nasilja – Osnovne reference 2

imageIstraživanja pokazuju da je u Srbiji polovina učenika doživela neki oblik vršnjačkog nasilja. A da li ga prepoznajemo?

U najvećem broju slučajeva, pokazuju dosadašnja istraživanja, deca su doživela neki oblik nasilja. Oni sami najčešće nisu sigurni da li se ono što im se dogodilo može smatrati nasiljem ili se radi o drugarskoj nespretnosti ili možda čak tome da oni koji proživljavaju nasilje misle da su sami krivi.
Tuče, vređanja, verbalna i psihička maltretiranja, poniženja na društvenim mrežama, sve su to oblici u kojima se javlja vršnjačko nasilje.

Podaci Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuju da je najzastupljenije verbalno nasilje – vređanje, spletkarenje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje, širenje laži, ali je prisutno i udaranje, otimanje, seksualno uznemiravanje, snimanje bez nečijeg pristanka i slanje uznemirujućih SMS poruka.
Da li Vam je dete govorilo o tome po povratku iz škole?
Da u osnovi ne znamo mnogo o tome svedoče i podaci koji nam govore da većina smatra da se vršnjačko nasilje dešava samo medju dečacima te i da ono sasvim sigurno može da se svede na tuče. Nasilje medju decom postoji , tvrde psiholozi, izmedju dečaka i devojčica, izmedju samo dečaka i izmedju samo devojlica. Očiti zaključak stim u vezi govori nam da ne postoje ni polne prepreke za nasilje. U jednom zanimljivom blogu na internetu, autor govori o džentlmentstvu u školama nekad i sad. U većem delu teksta konstatuje da ono sada gotovo da nema pojavni oblik te da nekadašnje nošenje torbe drugarici sada biva okarakterisano isključivo seksualnim aspektom, a dečak koji to čini biva podvrgnut izrugivanju ostalih drugara. Ovaj podatak dodatno svedoči o oblicima vršnjačkog nasilja koji se može pojaviti i tamo gde mislimo da do njega ne može doći.
Koliko stvari koje nam naizgled izgledaju bezazlene mogu postati ozbiljne svedoči primer spletkarenja i ogovaranja koji je možda prisutniji kod devojčica nego kod dečaka, a u jednom od konkretnih slučajeva devojčicu koja je bila predmet ogovaranja primorao je na odlazak kod psihijatra na terapiju jer je spletkarenje poprimilo razmere na nivou škole i ukupne djačke populacije . O devojčici su govorili i oni koji je nisu poznavali. Ona je postala tema čije se ime vezivalo za sve loše.
Dakle , ne postoje bezazleni oblici vršnjačkog nasilja kao ni bilo kog drugog oblika nasilja. Nasilje je nasilje i njegovo postojanje može biti predmet diskusije, ali ne i gradacija u nasilju. Odnosno da li je, primera radi, neko “samo malo pretukao dete” ili “samo malo više”.
Kako biste se Vi osećali da Vas neko ošamari? Da li biste tada rekli da ste malo ošamareni?
Da li možemo za početak da priznamo opšte poznatu činjenicu da nasilje u školama postoji koliko i na ulici, koliko na žalost i u samim porodicama?
Ako to priznamo i možda kao roditelj uočite da Vam je dete pomenulo neki oblik nasilja koji sada prepoznajete u unapred navedenom delu teksta , pitanje je jeste li to prijavili i da li ste spremni da to prijavite?

Projekat “Detinjstvo bez nasilja” realizuje se u saradnji sa gradom Valjevom

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.