Gotovo za rubriku verovali ili ne , na skupštinskom zasedanju održanom juče u Valjevu ponovo je bilo reči o vodovodu u Kamenici. Nije poznato koliko Kameničani ovu priču slušaju , ali novinari prisutni u sali preko 20 godina. Nije bilo skupštinskog saziva , a da tema nije bila Kamenica i vodovod. Neko sa strane mogao bi reći da je u pitanju genetika pa da se vodovod u Kamenici kao klempave uši, praktično nasledjuje.
Ako je kojim slučajem još neko u Valjevu neinformisan po pitanju vodovoda u Kamenici možda nije loše reći da je izgradnja vodovoda počela dalekih 1980.tih godina. Ozbiljnoj priči o napajanju vodom sa savremenog vodovoda tadašnja Opština Valjevska Kamenica ozbiljno se poradovala. Od tada pa do danas Kamenica je izgubila status Opštine, izgubila dobar broj stanovnika, ali nije priču o vodovodu.
A priča prerasla u igranu dramu koja kao i svaki komad ponekad dostiže svoje vrhunce , ima zaplete , nosioce glavnih uloga, scenariste, nekad publika gubi interesovanje pa se ono ponovo budi. Ako pogledamo scenariste mogli bismo reći da su to bili svi gradski funkcioneri, odbornici od tih godina pa na ovamo. Glumačka ekipa uvek se sastojala od nosilaca vlasti i ponekog ministra. Ipak u ovoj ulozi gotovo je briljirao nekadašnji ministar Velimir Ilić koji je isti vodovod dva puta otvarao i nad njim izgovarao sudbonosne reči : „Stiže voda!“ Priča je dostizala kulminaciju do 2008. godine kada su radovi potpuno obustavljeni. U periodu do 2012. godine kada se ponovo krenulo sa radovima konstatovano je da je oprema bila nepravilno skladištena da ranije izvedeni radovi nisu bili sasvim u predvidjenom obliku pa se te godine krenulo najpre sa reparacijom postojeće opreme. Nakon što je oprema ponovo stavljena u funkciju i postavljena ovoga puta kako je to i projekat predvidjao u julu 2013 godine ova fabirka je puštena u probni rad i logično otvaranje u julu. Zapleti su dobro osmišljeni: rezervoar najpre nije dobro uradjen, izabrana pogrešna lokacija, previše ukopan, moglo je iz Valjeva dovesti vodu i usput vodu dopremiti do još nekih sela. Kao i svako postavljanje predstave i ovo je zahtevalo izdvajanja, po tri, po 6 po 10 miliona dinara.
Nema direktora JKP Vodovod koji nije igrao sporednu ulogu i dao svoj doprinos opštem utisku.
Publika ko publika, isprva zainteresovano prati predstavu, sala svaki put prepuna , a nekad opet gubi interesovanje očekujući neki novi obrt i zaplet.
Ako smo za 30 i više godina mogli nešto da naučimo jeste da neka dela traju večno pa i da dobra tema zlata vredi. Potom da uvek mora postojati alternativa, odnosno, ako se predstava ne igra dobro dodje i knjiga da se pročita , što će reći da su Kameničani čekali samo na vodu iz tog vodovoda , odavno ne bi bilo ni Kamenice ni Kameničana. Ipak nekom ko bi ovo posmatrao recimo iz Švajcarske palo bi na pamet da pozove ljude iz Ginisovih rekorda i naglase:“ Ne umire se posle sedam dana bez vode“.
I tu nije kraj.
Na jučerašnjoj sednici Skupštine opet tačka dnevnog reda, opet ista pitanja , isti dijalozi, samo što su neki glumci penzionisani pa stigle nove mlade , a vidi se, perspektivne snage da predstavu oko vodovoda produže . Jer, šta će ostaviti onima posle njih?
Vodovod u Kamenici se jasno kao boja kose i očiju ili bolje klempave uši, jednostavno nasledjuje. To je deo DNK lanca političkog života i političara u Valjevu.
Ako bi neko i pomislio da ova predstava ne može posle 37 godina pobuditi interesovanje, nije pratio jučerašnju sednicu Skupštine jer se o ovoj tački govorilo više od 20 min. I mnogo se čulo, opet dosta rečeno, a ko bi sada mogao poverovati da će se ova predstava ikada završiti posle svega? Ali, publika je u blagoj prednosti jer zna kraj ovog čina po ugledu na prethodne kada se posle svake četiri godine moglo čuti:“Hajte Vi sad malo molim Vas!“
S.V.