Koji oblik pozorišta u Valjevu će biti realizovan ne zavisi samo od dobre volje već i od finansija u najširem smislu. Iako osnovano 1947. godine na sajtu Beogradskog dramskog pozorišta stoji da i dalje traje preispitivanje u smislu njegovog delovanja. U Valjevu za sada nema ozbiljnijih istraživanja celog procesa.
Niko nije ni sumnjao da će se glumci u Valjevu izjasniti za pozorište. Verovatno kao što bi se lekari izjasnili za bolnicu ili ambulantu. Korak dalje u zamisli pozorišta u Valjevu otišao je sam grad iznevši stav da će podržati pozorište u gradu.
A odgovor na pitanje da li je bolje profesionalno pozorište ili projektno pozorište tražio se i na prvom Okruglom stolu koji je održan na tu temu. Mišljenja su bila podeljena , ali su izneti interesantni pokazatelji koji govore o tome da je za ozbiljno profesionalno pozorište neophodno bar 20 zaposlenih , bez obzira o kakvoj se radnoj formi ugovora radi. Dobro je što se na sastanku moglo čuti da pozorište neće biti prilika za partijsko udomljavanje već da će reč imati struka.
Scenograf iz Valjeva Marija Jeftić navela je da su pozorištu potrebni i garderoberi i dekorateri i kostimografi, scenografi, ton majstori, majstori svetla itd , po ugledu na profesionalna pozorišta u Srbiji . Dakle , neophodno je obezbediti zaradu za sve one koji se ne vide , a bez kojih predstava ne bi mogla biti postavljena. U ozbiljnom razmatranju u tom smislu mora se naći i činjenica koju je iznela glumica Nela Mihailović tvrdeći da je najvažnije ko osmišljava i otpisuje repertoar. U slučaju profesionalnog pozorišta to mesto ne bi smelo da potpisuje neko ko ne poznaje i samo tržište potom kulturnu scenu, neko ko može da proceni da li bi odredjene predstave privukle pažnju publike i najvažnije koliko bi sve koštalo uz angažovanje reditelja sa strane, ukoliko lice koje potpisuje repertoar već nije reditelj. Za ovo mesto dakle, neophodan je menadžer u kulturi sa bogatim iskustvom na pomenutom poslu ili reditelj koji bar zna šta se hoće, a šata može.
Valjevo ima reditelje koji rade van Valjeva.Ipak za angažovanje ove vrste neophodna su pozamašna sredstva ukoliko želimo da neko ostavi svoj angažman i dodje baš u Valjevo i praktično formira pozoršte.
Sve drugo moglo bi se smatrati nedovoljno ozbiljnim, čak i pokušajem.
Pozorište kakvo god bilo formirano mora imati svoj pšrostor , a po svemu što se moglo čuti jedini raspoloivi prostor je već postojeći prostor Centra za kulturu. Stekao se utisak da bi novo pozorište upravo crpelo resurse Centra za kulturu , a imalo poseban budžet. Postojeći broj zaposlenih u centru za kulturu ne odgovara novom pozorištu , a pritom i nema karove koji su potrebni . Scenograf jeftićeva iznela je jednu zanimljivu opasku rekavši: „ Pazite da Vam pozorište ne „pojede“ sav novac opredeljen za kulturu.“
U situaciji kada za kulturu, se ustanove kulture zajedno, izdvajamo manje nego za recimo sport , opasnost na koju Jeftićeva ukazuje postaje sve realnija.
Najvažnije pitanje svih pitanja pored finansija koje jasno je moraju ukoliko se grad odluči za profesionalno pozorište kao posebnu ustanovu, da se kreću izmedju 20 i 30 miliona dinara jeste da li su konzumenti, korisnici, gradjani zainteresovani za ovakvo ulaganje ?
Koliko je Vamediji poznato istraživanje na tu temu nije radjeno.
Sve je dakle samo pretpostavka i bilo bi lepo, ali realnost je možda nešto drugo. ..
Nastaviće se
S.V.