„Molim Vas slikajte ovo za moj fejsbuk profil , neće mi verovati koliko vas je došlo . Svi ste predivni , hvala vam što ste došli“, počela je svoje obraćanje novinarima u prvi put u Valjevu Josipa Lisac. Karte za njen koncert u okviru Džez festa rasprodate su u jednom danu , a velika umetnica još jednom je naglasila da je muzika ta koja pomera i isključuje sve granice.
-Pročitala sam sve o Vašem Dzez festu i hvala lepo na pozivu . Prvi put sam ovde i to još na Džez festu. Ništa u životu nije slučajno. Vaš Dzez fest traje 30 godina , a ja ću se vratiti u 69 kada sam upoznala Boška Petrovića, Damira Dičića , Ladislava Fidrija koga sam vidjela da je bio Vaš gost na festivalu koji su zapravo mene kao devetnaestogodišnjakinju upoznali sa džezom i dobrom glazbom tako da će džez zapravo uvek biti moj prijatelj . Boško Petrović je 1976 nakon Bledskog festivala ponudio da napravim jedan album sa velikim svim sjajnim džez imenima tog vremena i napravila sam ga . I ja kasnije više nikad neću dijeliti glazbu na te glazbene idiome, pop, rok džez, sve su to glazbeni idiomi, a sve je to glazba, zato je jasno da nisam slučajno ovde, ispričala je novinarima o svom dolasku na Džez fest Josipa Lisac.
Ona je podsetila da je pre godinu dana bila gošća u Šapcu gde je sjajno dočekana , a na pitanje zašto je nije bilo više u manjim gradovima ona jednostavno odgovara.
– Tako Vam je to bilo, sve se završavalo na nekim velikim centrima , Beograd, Ljubljana. Ja sam u Srbiji to upravo imala Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Niš.Nisam išla u manje gradove i verovatno je to greška . Ali znate tada se mislilo , ko će tebe Josipa slušati tamo u tim manjim mestima. Postajala je bojazan da li bi prošla. I to se mora zapravo probati. Tako je bilo sa Šapcem gde su došli moji brojni fanovi iz sveta, verujete li iz Australije , Švicarske. Zamislite to , pakirajmo kofere Josipa dolazi u Šabac , Gospode Bože. To je čak bilo i duho vito , a bilo je sjajno.
Na pitanje Vamedie da li misli da je nakon albuma „Dnevnik jedne ljubavi“ za koji analitičari muzičke scene tvrde da je najkompletniji i možda najbolji ,ikada više ponovio sličan album u generacijama koje su dolazile, Josipa Lisac kaže da se nada da je tako , ali da je za sve potrebno vreme.
-To je životno pitanje . To se saznaje kroz vreme. Da li je to bio podstrek ? To se vidi kod onih koji zaista žele nešto napraviti , ne samo onako proći. I to nije priča da postoje uzori, ne to , nego mi se više svidja razmišljanje , ako je ona to mogla pa možda postoji mogućnost da i ja isto uradim. Znate to je pitanje odluke i entuzijama. I to mi se svidja, tako razmišljati i biti uvek na tom putu. E sada još uvek saznajemo da li je bilo. Reći ću Vam da je moj menadžment 2013 godine napravio prekrasan hepening kao trideset godina Dnevnika . I tu sam se oduševila. U svakom gradu u kom sam bila , pa bila sam i u Beogradu su stavili plakate sa Dnevnika, znate onu naslovnicu. Zamislite , ja sad imam šezdeset i nešto godina , a tamo vidiš curicu od 23. Ali svi su me prepoznali i kupili karte. E sad zamislite moderne muzičarke pa tu je foto – sešn , slikaš se u novoj garedrobi , nameštaš se , a meni stavili sliku djeteta i sve se karte prodale. Taj album je , mogu sad reći jer mi dolaze takvi tragovi od ljudi , jedno remek delo i ja sam to tako i usvojila, kaže Josipa.
Na pitanje koliko prati muzičku scenu u Srbiji , najpre pominje Vasila Hadžimanova.
– Ja sam trebala biti njegov gost 2009. godine , ali se on tada razbolio, ipak je sjajan , bio je i Vaš gost na Džez festu. Pa onda Zemlja gruva, Isuse fantastični su , Darkvud dab, isto sjajni . Nešto novo se dešava i dobro je jako dobro.
Josipa Lisac objasnila je i svoju tvrdnju „Glazba ili jest ili je nema“ rekavši da se može videti da na pojedine koncerte dodje hiljade ljudi koji razmišljaju odlično sam se proveo , a svirala je neka muzika , a kad ga pitaš šta je doživeo, slušao , ne zna da odgovori.
-Njemu je bilo lijepo, imao je možda neki svoj trenutak da se oslobodi možda stresa ili je došao sa nekom lijepom djevojkom dobrim društvom , a ne toliko zbog glazbe. Tu nema glazbe onda, jer glazba angažira , liječi te . Ne može biti pozadina. Ona uvijek živi . I u nekim groznim situacijama za ljude glazba će pomoći, u nekim lijepim trenucima će učiniti još i više. Ako ti nije bitno to što svira uopće onda kako je to , ja to ne razumijem, kaže Josipa.
Ona objašnjava da njena muzika svaki put zvuči drugačije jer se sve oko nas menja .
– Zar se ne menja sve oko nas? Živimo u nekom užasnom ritmu. I kako ću ja ako se vreme promenilo , više nisu osamdesete, naći ću onda i ja nešto novo . Dodati neke nove sadržaje . Naročito ako su u pitanju pesme sa Dnevnika. Pa ja ne bih dopustila da to danas zvuči točno tak kako je bilo te 73. godine. Pa to ne bi imalo smisla , ja bih tad pokazala da se nisam ništa razvila, ništa naučila . Ja sam danas bogatija i pokazujem svoju muzikalnosst kad se menjam. I pokazujem da su pesme koje sam izabrala velike da mi daju slobodu da se menjam.
Josipa je posebno istakla saradnju sa Slobodanom Trkuljom rekavši da je on i njihova saradnja dokaz nemanja granica.
-On je kao Srbin pevao medjumursku tradicionalnu pjesmu sa kajkavštinom. Onda sam ja rekla ti ćeš dokazati veću ljubav i zapravo pobiti sve što se priča kad pogledaj primjera jednog . I svima su se zatvorila usta. Pevala sam i Bosnu ulazila sam u sevdalinke , Makedoniju isto, a što se tiče srpske etno muzike i to sam imam jedan lijepi CD Slobodana Trkulje baš i lijepu sam pjesmu pronašla. Dugo sam tražila pravu pjesmu i svi su mi govorili Zona Zamfirova, ali ne, evo sad je Slobodan pronašao pravu pjesmu za mene. I to sam htjela reći, muzika, glazba, nadilazi sve . Postoje djela, rad, muzika i …gotovo sve drugo prestaje…
S.V.