Promocija romana “Kad zvona zaneme”

imageU prepunoj sali restorana Valjevski Okrug u Beogradu održana je promocija nove knjige Vlade Arsića ” Kad zvona zaneme”. Arsić kao mesto naredne promocije najavio Valjevo.

Obeležavanje 100 Velikog rata u Valjevu je započeto izložbom Valjevska bolnica i ona se upravo može smatrati glavnim krivcem za nastanak knjige o ratnoj bolnici u Valjevu 1914-1915. godine. Upravo o samom povodu za nastanak knjige na samoj promociji govorio je direktor Muzeja dr Vladimir Krivošejev. ” Želeli smo da damo podršku izložbi koja je zaista kasnije naišla na dobar odziv kod gradjana pa sam predložio Arsiću da uz našu dokumentaciju napiše knjigu koja će ostati takodje svedočanstvo tog vremena. Naša misao da u vezi Valjevske bolnice ima mnogo toga što je još uvek nepoznato se pokazala vrlo brzo kao tačna . Prikupili smo ogromnu gradju i dostavili Vladi , a moram reći da je tokom pisanja slao glavu po glavu i tražio konsultacije vezane za neke istorijske činjenice. Zaista mi je drago što sada imamo jednu ovakvu knjigu o tom vremenu”, reko je Krivošejev.
Knjigu je izdao RTS , a direktor izdavaštva RTSa Dragan Igić prisutnima je rekao da kada je dobio rukopis i počeo sa čitanjem nije mogao jednostavno da ga ostavi niti prekine čitanje. “Mi smo u tu ediciju vezanu za I svetski rat krenuli objavljivanjem tekstova američkog novinara Džona Rida koji je možda dao i najupečatljiviji opis tog vreman u Srbiji i posebno Valjevu. Izdavanju Vladine knjige prethodilo je objavljivanje svih pisama i beleški lekara Arijusa Van Tinhovena tako da je knjiga Vlade Arsića bila samo logičan nastavk te priče i u neku ruku zaokruživanje jedne celine”, reko je Igić.
Roman Vlade Arsića „Kad zvona zaneme“ je ljubavna priča iz vremena kad je Srbija bila zemlja smrti, a Valjevo njena prestonica. Autor, izgrađenog stila, čitaoca vešto vodi kroz hodnike vremena od zatvora Ozne u Beogradu 1946. do Valjevske bolnice 1915. i obrnuto, sve do neočekivanog raspleta. Kako su Srbija i Valjevo preživeli „vreme smrti”, a imaginarna porodica Andrije Srećkovića, „kao paradigma lične snage pojedinca” i prvi talas ideoloških čistki u godinama po „oslobođenju”. Kako je život pobedio kad su čak i zvona morala da zaneme…

“Dobio sam toliko mnogo materijala da sam vrlo brzo shvatio da je nemoguće sve to objediniti u jednom romanu. Danima sam šetao po Valjevu i dosta vremena proveo sam sedeći na vojničkom groblju na Novbom groblju u Valjevu , sedeći , razmišljajući i verovatno čekajući da se nešto dogodi . I priča je polako krenula onog trenutka kada sam shvatio da moram imati imaginaran lik koji će povezati sve istorijske činjenice i voditi samog čitaoca kroz priču. Tako je nastao ndrija Srećković koji svoju priču počinje u osamdesetim godinama života u zatvoru Ozne u Beogradu kroz njegovo sećanje na sve što mu se dešavalo u životu”, priča Arsić.

image Roman “Kad zvona zaneme” daje jedan pogled na vreme Valjevske bolnice , a sam Arsić potvrdjuje da bi se o tih nekoliko meseci kada je u Vljevu umrlo 10 000 ljudi moglo napisti mnogo priča.Na žalost o Valjevskoj bolnici nije snimljen nijedan autentičan film , nije bilo ni serijala , a kako se na promociji moglo čuti snimanje serije po Arsićevoj knjizi zahtevalo bi velika finansijska sredstva. Zato će po rečima direktora izdavaštva RTS-a Arsićeva knjiga vrlo moguće biti za početak pretočena u radio dramu.
Sumornu , tešku priču o smrti i gubljenju, ljubavi u nemogućim uslovima, Arsić ipak završava srećnim krajem rekavši da je to njegov junak zaslužio i taj srećan kraj satisfakcija je za svakog čitaoca koji zajedno sa glavnim likom prolazi kroz najteže životne situacije .
Utisak koji ostavlja Arsićev roman ipak naglašava snagu čoveka , njegovu želju za životom , borbu sa smrću u kojoj smrt ima samo njoj razumljivu selekciju. U toj borbi čovek ima smo jedan adut – nadu. Ako je roman “Kad zvona zaneme” kako kažu, zaista potekao iz izložbe, dopuna izdavačkoj ediciji, on je to bio samo u početku. Roman o Valjevskoj bolnici, Valjevu kao gradu smrti ipak ima važniju ulogu u jednom drugom početku . Od ovog romana mogli bismo da prestanemo da zaboravljamo i počnemo da se sećamo jer sećanje je oblik učenja iz koga saznajemo o nama samima . Na kraju onaj koji nema prošlost ne može imati ni budućnost.
S.V.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.