Demonstracija prećutne saglasnosti

imageJedno od preduzeća biznismena Vidoja Vujića je I “Vujić voda” , ali ni ovo preduzeće nije bez velikih dugova . Izgradnja ove fabrike možda je najočitiji primer šta biva kad vlast zažmuri na jedno oko .

Zakoni postoje da bi se poštovali , a oni su pravljeni za ljude. Da se zakon može kadgod I preskočiti ili upodobiti prema potrebama vidjeno je u više navrata. Možda je izgradnja fabrike “Vujić voda” jedan od boljih primera kojim se dokazuje da vlast I moć koja iz nje proizilazi zapravo zanemaruje struku , zakone, pa I ponižava sve ostale gradjane insistirajući na dokazivanju isključive moći same po sebi .
Još 2001. godine, jasno je država pokazala da se uz namigivanje I prećutnu saglasnost može izgraditi fabrika iako svi relevantni faktori tvrde da ne može. Ekspanzija preduzeća iz sistema Vujić nastavljena je upravo te godine početkom izgradnje fabrike “Vujić vode” u Petnici. Parcela na kojoj je počela izgradnja nalazi se u prostoru sportsko-rekreativnog centra, u neposrednoj blizini zakonom zaštićene Petničke pećine, arheološkog nalazišta, crkve. U zoni sportsko-rekreativnog centra, po važećem Detaljnom urbanističkom planu, nije dozvoljena nikakva gradnja, ali Vujić se nije mnogo obazirao na ove činjenice .Dok je gradjevinska inpsekcija u dva navrata zaustavljala gradnju tvrdeći da ne postoji odgovarajuća dokumentacija ,planska dokumentacija za to područje, neophodna projektna dokumentacija, urbanistički uslovi, gradjevinske dozvole Opština Valjevo verovali ili ne nameravala je da izadje u susret ovom biznismenu tako što će na sednicu Skupštine staviti tačku dnevnog reda, odluku o izradi novog regulacionog plana za to područje, u koji je ucrtan i “privredni kompleks Vujić”. Formirana je I Komisija , koja se uvek formira kad nešto ne želite da rešite ili kad želite da nešto rešite baš u svoju korist , u ovom slučaju korist naručioca I tadašnje vlasti. Ipak predloženi profesori arhitekture koji su trebali da se nadju u toj Komisiji odbili su učešće u radu upućujući oštre proteste Valjevu . Primera radi, profesor Milenija Marušić, od nove vlasti izabarana za predsednika Odbora za arhitekturu i urbanizam, tražeći poništenje odluke o obrazovanju Odbora za konkurs, jer je na licu mesta konstatovala “da se u sportsko-rekreativnoj zoni, neposredno uz pećinu, arheološko nalazište i crkvu gradi industrijski objekat velikih dimenzija koji drastičnom intervencijom u terenu, velikim gabaritom i eventualnim budućim funkcionisanjem (proizvodnja ambalaže, punjenje boca, transport šleperima, prateće funkcije) degradira i poništava integritet i vrednost jedinstvenog prirodnog ambijenta.
Isto valjevsko odeljenje za urbanizam tada je izdalo privremene uslove za gradnju Vujiću do pribavljanja potrebne dokumentacije o regulaciji . Uzalud su arhitekte, biolozi, seizmolozi iznosili svoja mišljenja , valjevska javnost u brojnim stručnim izrazima nije uspevala da razume šta se dešava . Gotovo da postoji neko I nepisano pravilo da kada želite da manipulišete javnošću jedna od sigurnih stvari jeste da govorite što ne razumljivijim jezikom koristeći što više stručnih izraza I efekat neće izostati. Jer dok god su stručnjaci iznosili mišljenja fabrika je rasla . Več izdaleka bila je jasna namera Vujića da fabriku izgradi I tako stavi pred svršen čin tadašnje nadležne organe.
Jedan od zanimljivih podataka iz tog vremena svakako je oglašavanje Slavice Radovanović iz Republičkog seizmološkog zavoda koja je istakla da je sa valjevskim vlastima postojao dogovor da industrija neće kročiti u Petnicu, te je na osnovu toga ovo mesto i izabrano za postavljanje jedine regionalne seizmološke stanice u Srbiji. Medjutim , postojale su jače stvari I od zemljotresa.
“Zločin prema prirodi”, tako su svojevremeno nazivali projekat izgradnje ovih pogona . Tadašnji predsednik opštinske vlade Žarko Kovač možda je tada zapravo u svojim izjavama medijima, najbolje I potvrdio činjenicu dovodjenja pred svršen čin, rečenicama da je to začarani krug potom da sad kad je već tako , skoro gotovo, treba pronaći kompromis. Sam Vujić novinarima je tada rekao da ima dozvolu od Ministarstva za zaštitu prirode da može da gradi, tačno je da gradi bez građevinske dozvole, ali niko mu, ni jednog momenta, nije izričito rekao da ne može da gradi.” Postoji Detaljni urbanistički plan, ali to je promašena investicija, tu sportsko-rekreativni centar nije zaživeo”, rekao je Vujić tada.
Dakle, niko mu nije rekao da ne može da gradi. Ako se setimo dva zaustavljanja gradnje od strane gradjevinske inspekcije pa potom cele priče oko struke I komisije jasno je da Vujić nije slagao. Nije slagao jer onaj ko je očito trebao da kaže ne može da se gradi ništa nije rekao. A ko je to mogao biti? Očito niko iz valjevske vlasti jer oni su po običaju poslednji koji se pitaju već dakle, neko ko sa Republike može da da sada popularno nazvanu “prećutnu saglasnost”.
I potom je epilog svima poznat . Najavljivan veliki izvoz u inostranstvo sada se sveo na ukupan dug ovog preduzeća sa stanjem na dan 31.12.2015. godine od 11.770.591,83 din.
Od ovog iznosa ukupnog duga, dug za porez na zemljište iznosi 2.105.126,19 dinara, dug za porez na imovinu obveznika koji vode poslovne knjige iznosi 8.705.176,50 dinara, dug za posebnu naknadu za zaštitu i unapređenje životne sredine iznosi 691.535,20 dinara, dug za komunalnu taksu za isticanje firme na poslovnom prostoru iznosi 268.753,94 dinara.
A voda ko voda , teče….
Nastaviće se
S.V.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.