Nakon što je na svom fejbuk profilu Valjevka Maja Djurić opisala dogadjaj iz jedne od valjevskih pekara gde je jedna baka tražila bajat hleb, a steškom mukom prihvatila Majinu finansijsku pomoć za kupovinu svežeg hleba sva ovovaljevska javnost se uznemirila. Počele su da pristižu vesti o tome da se pomoć nudi na sve strane. Ali bake nema. Možda zato što je u mnoštvu valjevskih baka u istoj situaciji teško prepoznati onu koja je bila u pekari.
Možda zato što je u mnoštvu valjevskih baka u istoj situaciji teško prepoznati onu koja je bila u pekari. Valjevka Maja Djurić na svom fejsbuk profilu opisala je do tančina dogadjaj iz pekare gde je jedna starica sa samo dvadeset dinara kojima je raspolagala želela da kupi bajat hleb jer je jeftiniji i za toliko ima. Slučaj je hteo da bajatog hleba nema pa je Maja baki ponudila pomoć kako bi kupila svež hleb na šta ova dugo nije htela da pristane. Ista starica tražila je njenu adresu kako bi joj kad tad pozajmljeni novac vratila.
I tu je javnost uznemirena. Tu se zainteresovala sva valjevska javnost da se jadnoj starici pomogne.Vlasnik pekare ponudio je za nju svakog dana po jedan svež hleb jer iako joj ne znaju ime prepoznaće je prodavačica. Javilo se još gradjana koji bi rado starici kupili hleb ili trenutno ukazali pomoć. I to je lepo.
Ali zaista ništa više od toga – to je lepo.
A tako je jer ta starica nije prvi put tog jutra došla u pekaru po bajat hleb. Ona nije prvi put stajala u redu. Nije Valjevka Maja jedina koja je to videla i čula. Videli su i čuli mnogi pre nje svakog puta kada se starica obrela u pekari.
Tako je jer to nije jedna starica , to je samo jedna od 15% ljudi u Srbiji koji su gladni.
Zato je to samo lep gest , manir, na trenutak iskazana empatija i ništa drugo. Ako se vratimo samo malo unazad setićemo se valjevske trgovine koja je ponudila bajat hleb svojim sugradjanima po duplo nižoj ceni . Bolje i to nego da se baci. Da li smo zaboravili da je to još uvek aktuelno? Tada se sve svelo na novinarsku vest , par dana se o tome govorilo . Svi su saznali gde ima bajatog hleba i ništa više.
Slično prolazi i informacija da 500 ljudi svakodnevno čeka obrok iz narodne kuhinje. Može da se pročita , pogleda i eventualno prokomentariše :“Strašno“.
Sad svi traže staricu iz pekare jer je njoj jednoj možda trenutno moguće pomoći. Ali je teško nalaze. Teško jer pred sve iskrsavaju lica, stotina lica dostojanstveno gladnih staraca. Da je ova starica jedina , svi bi je znali. Ne bi je ni tražili ona bi već bila zbrinuta. Da je jedna.Ali, nije .
Zato je lakše dakle da svi tražimo jednu staricu, ali nije ni to potrebno. Nije, jer ako donesemo odluku da pomognemo svakoj od njih naći će se medju njima i starica iz pekare. Ako donesemo odluku da umesto :“Strašno“ , kažemo :“ Vidim“, tad smo popravili sebe, ali i život siromašnih ljudi.
Podaci pokazuju da je 25% stanovništva na ivici siromaštva , što znači da neprestano žongliraju sa po 20 dinara za bajat hleb dnevno, a odvaja ih to što možda praznikom kupuju onaj svež od 40 dinara.
Situacija se pogoršava ako odemo samo korak dalje pa pogledamo kako žive oni koji rade , a ne zaradjuju? Oni koji nisu prijavljeni i koji će imati penziju koja im neće dozvoliti ni bajat hleb. Kako žive oni koji imaju porodicu, a nemaju prihode? Ili imaju nedovoljno?
Šta nam neda, ako imamo, da vidimo i pomognemo?
Da li ona narodna : „ Sit gladnom ne veruje“?!
Ali onda pojavi se jedna priča, jedna starica, jedna pekara i svi bi baš na toj priči i toj starici da umire savest.
Teško. Ne ide to tako.
S.V.