Život između Valjeva i Norveške u knjizi „Opsednuta Mesecom“

Život u Norveškoj i život u Srbiji jedne Srpkinje i Valjevke postao je tema lagano nostalgično ispričana u knjizi „Opsednuta Mesecom“. Na književnoj večeri na kojoj je Slavica Sabo, novinarka, majka i nekadašnja gimnazijalka, govorila o svojoj knjizi, provejavala su sećanja, osmesi i radost zbog ponovnog susreta sa Valjevom.

promocija knjige „Opsednuta Mesecom“

Susret na ulici sa Slavicom Sabo, koju je život sa porodicom odveo put Norveške, obeležila je jedna rečenica: „Šetam. Sve mi je lepo u Valjevu.“ I možda je upravo ta rečenica okosnica njenih priča, satkanih u knjizi pod nazivom „Opsednuta Mesecom“.

Mesec tamo i ovde možda je jedino što je isto.

„Naslov knjige jeste simboličan i zapravo opisuje san jednog usamljenog deteta o dalekim svetovima, želju da ode i vidi više, da sazna više. Jer taj Mesec, koji je sijao na nebu iznad babinog i dedinog dvorišta i sa svojim menama zapravo bio nešto najdinamičnije u jednoličnim, dugim letnjim danima, predstavljao je tada za mene daleki svet. Moja ljubav prema Mesecu, koji mi je kao detetu često osvetljavao put ili dvorište, nikada nije prestala. I danas, u Norveškoj, pratim kad je crven, kad je pun, kad je iznad horizonta ili, pak, kao nokat na vedrom norveškom nebu. Naprotiv, danas je još snažnija, jer priča o posmatranju Meseca iznad severnog neba jeste i priča o snalaženju u novom svetu, gde je gotovo sve drugačije, ali Mesec je konstanta“, potvrđuje Sabo.

Poslednjih godina priča o odlasku van granica Srbije postala je aktuelna tema. Ipak, onima koji se na takav korak odluče, to nije samo tema — za njih je to novi, drugačiji život.

„Mi smo otišli da se integrišemo. Govorila sam uvek da je naša karta u jednom smeru. Međutim, uprkos tome, to nije lak proces, jer čoveku nedostaju prijatelji, naš humor, način života, meni i moda, tako da sam ja dugo bila između — ni ovde, ni tamo. U mom slučaju to je značilo da nisam davala svoj maksimum u zemlji u koju sam otišla, jer sam se previše emotivno trošila na stvari koje u mojoj zemlji ne mogu da promenim. Onda sam se jedno jutro probudila i rekla sebi: hej, ovo je sada tvoj dom, tvoje nebo, tvoji parlamentarni izbori su ovde! Tako sve biva mnogo lakše, onda drugim ljudima daješ šansu da ti budu prijatelji, navikavaš se na drugačiji humor, prihvataš pozitivno iz drugih kultura, širiš svoj duh, kuhinju i ljubav prema lepom u nekoj drugoj zemlji“, objašnjava Sabo.

Za priče u knjizi kaže da su tu da oraspolože i razvesele, možda da sijaju poput Meseca. Njeno odrastanje u Valjevu, porodica i doživljaji koje nosimo sa sobom celog života okosnica su i radnje i zapleta, ali ispričanih sa posebnom dozom valjevskog mentaliteta.

„Taj trenutak kada odlučim da napišem priču stvar je inspiracije. Sam se od sebe javi, preplavi me, ne mogu a da ga ne prepoznam. Mada mi se često dešava da ga ignorišem, ali to nije lepo. Jednostavno shvatim da je to zanimljivo, možda nekome i važno, i da će možda nekome pomoći, kao što je, na primer, moja priča o norveškoj školi pomogla nekim našim mamama da savladaju strah pred polazak njihove dece u norvešku školu. Humor je moje najubojitije oružje, haha, kao što je osmeh najbolji način da nekome pokažemo zube. Humor je odličan način da pokažemo i neke naše navike, ponašanje, načine razmišljanja, jer to dovođenje do apsurda, karikiranje, iako je suva istina, kao na primer kad mi renoviramo stan pred rođenje svakog deteta, i na kraju se iseljavamo iz njega, jer je tesan za sve što smo uložili u našu decu, ne može bolje, po meni, da opiše taj naš srpski mentalitet, gde mi sve radimo za decu i zbog dece. I onda se ljudi smeju kada se prepoznaju“, kroz osmeh saopštava Sabo.

Humor na dar drugima i lični mehanizam odbrane. Humor na ivici tuge i melanholije.

„Humor jeste i moj mehanizam odbrane, gde ja neke teške trenutke ili situacije pričam tako da one izgledaju lakše nego što su bile, da ne budu tragedija, jer to moja deca ne bi prihvatila. Kao, na primer, priča ‘Jugoslovenka’. Iako sam se ja tu šalila, pominjala Lepu Brenu, koristila humor, ljudi su prepoznavali emociju i plakali. To je priča koja je najduže nastajala, pisana i ostavljana, pa opet pisana, i to je priča za koju sam dobila najviše komentara, pre svega ljudi koji su se iselili. U knjizi su zastupljene teme roditeljstva, našeg srpskog mentaliteta, ljubavi prema druženju, hrani i čašici, kao i susret sa jednom drugom kulturom kakva je norveška i život ispod njihovog, severnog neba. Kroz te priče i moje iskustvo čitaoci stiču neku predstavu o toj zemlji sa severa, njihovom vikinškom mentalitetu, gde tokom zime bebe spavaju napolju u kolicima koja zatrpava sneg, a za to vreme oni se kupaju u ledenom moru. Te priče nisu nikakvo poređenje sa Srbijom, kako su me neki optuživali, već samo ilustracija jedne drugačije zemlje i kulture — iz moje srpske perspektive“, objašnjava Sabo.

Generacije Slavice Sabo još u uzrastu osnovne škole učile su o hladnom karakteru i temperamentu stanovnika severne Evrope. Ono što je nekad bila činjenica poneta iz školskih klupa, za nju je postalo stvarnost. Ipak, tu norvešku hladnu zimu naučila je da razbije upravo onim što je sa sobom ponela iz Valjeva, a da toga nije ni slutila.

„Norvežani se meni dive na hrabrosti, otvorenosti, širokogrudnosti, a ja kažem: to je Balkan, brale. Pa im poslužim gibanicu i punjene paprike, a oni kažu: vau, kakav dobar hleb, kakvo luksuzno jelo ove paprike. Pa me ljube i grle i zahvaljuju što svoju trpezu delim sa njima. A meni široko i srce i duša balkanska“, kaže Sabo dok ilustruje sebe svakodnevnim životom u Norveškoj.

Aplauzi i osmesi na promociji knjige, u susretu na ulici široki osmeh, zagrljaj i reči: „Sve mi je lepo u Valjevu.“ Pa, kad je tako, Valjevo može reći- nek si svagda dobrodošla.