„6. oktobar“: simbol ili put ka reformama

Prvi put aktivno u srpskom političkom rečniku reč lustracija pomenuta je i korišćena nakon petooktobarskih promena. Danas sve češće slušamo o tome da je Srbiji neophodan novi „6. oktobar“, koji se nikada nije dogodio. Ipak, lustracija nije isto što i krivična odgovornost.

ilustracija: lustracija, 6. oktobar, AI

Lustracija je pravni i politički postupak kojim se proverava podobnost osoba koje su u prošlosti obavljale javne funkcije ili sarađivale sa autoritarnim režimom, kako bi im se eventualno zabranilo da ubuduće obavljaju odgovorne funkcije u državnim organima, pravosuđu, vojsci, policiji i sličnim institucijama.

Međutim, lustracija nije krivični postupak – ne dokazuje krivicu i ne izriču se kazne – već se radi o administrativnoj meri: zabrani obavljanja funkcija određenim ljudima na osnovu njihove prošlosti.

Lekcije iz prošlosti

Vratimo li se u prošlost i period nakon petooktobarskih promena, jasno je da je sam predlog lustracije koji je zagovarala tadašnja opozicija (DOS) pre dolaska na vlast kasnije postao kamen spoticanja i razlog za podele u stavovima. Ključna promena, kako je najavljivano, trebalo je da se dogodi na polju službi bezbednosti i pravosudnih organa, kako bi se licima povezanima sa Miloševićevim režimom onemogućio dalji rad u javnoj službi.

Tadašnji premijer Zoran Đinđić nekoliko godina nakon političkih promena govorio je da je „propuštena šansa da se očiste svi oni koji su bili u JUL-u i SPS-u“. Na skupu u Šapcu 14. maja 2002. godine rekao je:
„Ja sam petog oktobra bio za to da se otpuste svi sudije, svi novinari RTS-a, a da se 7. oktobra raspiše konkurs i da se u roku od 10 dana svi oni koji hoće da rade zaposle. Postojao bi jedan kriterijum – nisi bio u JUL-u ili SPS-u, nisi činio krivična dela ni prekršaje u službi. I onda bismo imali tužilaštvo i policiju, reviziju, gde bar ne bismo imali one najgore.“

Do lustracije ipak nije došlo jer se tome protivio tadašnji novoizabrani predsednik Vojislav Koštunica, smatrajući da je lustracija zapravo „čistka“. Snažno protivljenje dolazilo je i od sudija i tužilaca, koji su u velikom broju radili i tokom devedesetih. Zakon je postojao „na papiru“, ali Lustracioni sud nikada nije formiran, a političke volje da se proces pokrene nije bilo.

Nakon petooktobarskih promena, premijer Zoran Đinđić pokušao je da smeni Radeta Markovića, koji je za načelnika srpske tajne službe postavljen za vreme Miloševića, ali je predsednik SRJ Vojislav Koštunica insistirao da on ostane na funkciji još nekoliko meseci u interesu bezbednosti. To vreme Marković je iskoristio da uništi hiljade inkriminisanih dokumenata iz arhive RDB-a.

RDB je 2002. zvanično preimenovan u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA), koja više nije bila pod okriljem MUP-a. Iako je ovo promovisano kao napredak, efekat nije bio očekivan – BIA je u potpunosti ostala van kontrole Vlade. Istovremeno, oko 300 mladih i reformskih pripadnika BIA je smenjeno, a na njihovo mesto dovedeni su stari kadrovi, od kojih su neki već bili penzionisani. Premijer Đinđić je pokušao kadrovskim promenama da povrati kontrolu nad BIA, ali je u martu 2003. ubijen.

Rukovodstvo RDB-a nakon pada Miloševićevog režima donelo je protivzakonitu odluku o uništavanju dosijea službe za period 1998–2000. Samo u sedištu RDB-a u Beogradu uništeno je 11.490 dokumenata, uključujući i mikrofilmove, dok je u centrima RDB-a širom Srbije spaljeno ukupno 363.638 dokumenata. Tužilaštvu je 2001. medijska kuća B92 dostavila dokaze koje su novinari prikupili, ali je istraga pokrenuta samo protiv tadašnjeg načelnika RDB-a, Radomira Markovića.

Zakon o BIA, donet 2002. godine, ne predviđa mogućnost da bilo koja institucija osim same BIA istražuje rad ili aktivnosti agencije. Načelnik BIA odgovoran je samo premijeru, koji je jedini ovlašćen da ga razreši i postavi novog načelnika, navodi se u izveštaju „Suzbijanje nekažnjivosti u Srbiji: opcije i prepreke“ – Impunity Watch.

Zakon je do sada više puta menjan, ali suštinske promene nisu sprovedene. Neki stručnjaci smatraju da je neophodno doneti novi, savremeniji zakon koji bi jasnije definisao ovlašćenja, nadzorne mehanizme i granice delovanja BIA.

Koja su pitanja aktuelnija, a koja realnija?

U svetlu aktuelnih dešavanja, ključno pitanje, prema izjavama opozicije, jeste da li je priča o lustraciji ponovo aktuelna ili je važnija krivična odgovornost.
Lustracija ima cilj da brzo „očisti teren“ i vrati poverenje u institucije. Ipak, ovo polje je diskutabilno jer ne dokazuje krivicu i lako može da se pretvori u politički obračun ako nema jasnih pravila i dokaza.
Krivična odgovornost utvrđuje se kroz sudske postupke, nakon kojih slede presude, kazne zatvora ili oduzimanje imovine. Utvrđivanje krivične odgovornosti donosi pravdu žrtvama i pokazuje da niko nije iznad zakona, ali je ključna mana sporost procesa, potreba za snažnim i nezavisnim institucijama (sudstvo, tužilaštvo, policija) i dokazi koji često nedostaju ili su uništeni.

I lustracija i krivična odgovornost zahtevaju vreme – promene se ne mogu dogoditi u jednom danu, makar to bio i „novi 6. oktobar“. Iako se u javnosti često pominje „6. oktobar“ kao simbol reformi, ostaje pitanje koliko današnji politički akteri imaju mogućnosti i resursa da sprovedu reforme koje su pre dve decenije ostale nedovršene.

Za razliku od 2000. godine, kada je rušenje autoritarnog režima imalo snažnu podršku građana i međunarodne zajednice, današnji politički i društveni kontekst je znatno složeniji. Institucije su oslabljene, poverenje građana u političke aktere nisko, a partijske strukture fragmentisane.

6. oktobar-simbol jednog vremena -Obračun ili pravo

Pominjanje „6. oktobra“ stoga zvuči više kao simbolički poziv na obračun sa prošlošću nego kao razrađen politički program. S obzirom na kompleksnost reformi i izazove u institucijama, „6. oktobar“ često se pominje više simbolično nego kao konkretan plan.
Pravo pitanje nije da li će doći „6. oktobar“, već koliko aktuelni politički akteri mogu ponuditi konkretne reforme i garancije da se greške iz prošlosti neće ponoviti. Programi se ne pominju, pa je veliko pitanje na šta se konkretno misli kada se olako koristi izraz „6. oktobar“.

Slučaj DOS-a i data obećanja pokazuje da bi u razmatranje trebalo uzeti mnogo više činilaca nego poletne reči kojima se mogu pridobiti glasači: kako, koliko i na koji način, koliko je vremena potrebno za realno ozdravljenje institucija – sve su to pitanja koja trenutno nisu postavljena, a možda bi trebalo.

„Zakon je nužni odnos koji proističe iz prirode stvari.“ – Monteskje, Duh zakona (1748).