Pod nazivom „Valjevo pamti 14. avgust“ u organizaciji učenika Valjevske gimnazije, pred zgradom policije u Valjevu održan je protest. Na ovom okupljanju građana konstatovano je da još uvek niko nije preuzeo odgovornost za dešavanja na gradskim ulicama 14. avgusta .
protest ispred zgrade policije, Valjevska gimnazija
Nakon okupljanja ispred Valjevske gimnazije , protestnom šetnjom građani su otišli do zgrade policije u Valjevu . U obraćanju okupljenima je istaknuto da je pre mesec dana na današnji dan grad postao poprište jednog od najstrašnijih prizora u novijoj istoriji.
Posebno je istaknuto da je to bila noć policijske brutalnosti.
„ Da li je Valjevo zaista kratkog pamćenja, ili smo možda samo potisnuli sopstvenu tragediju, zaboravljajući dane kada je mladost našeg grada nemilosrdno prebijana, kada su desetine i desetine ljudi bili obliveni krvlju, bez ikakvog razloga, osim što su bili tu goloruki, bespomoćni, ljudi koji su samo želeli da dišu u svom gradu.Sećamo se panike i poruka koje smo slali jedni drugima: „Jesi li živ? Gde si?“ Sećamo se vršnjaka od 15-16 godina koji su bili pretučeni, ljudi u taksiju, dece u pekari. Niko nije bio pošteđen. Tukli su sve redom iživljavali se nad svojim narodom. Mesec dana nakon tog mračnog dana, nijedan policajac nije suspendovan, nijedan počinilac nije kažnjen“, rečeno je na ovom skupu.
Kako kažu dok ćuti grad, ćuti gradonačelnik, građani ne mogu i ne smeju da ćute.
protest ispred zgrade policije, Valjevska gimnazija
„To je veće koje nikada nećemo zaboraviti. Veće kada smo shvatili koliko je ljudski život krhak, ali i koliko je nepravda glasna kada se na nju ćuti. Valjevo ne smemo dozvoliti da nam sećanjа izbrišu suze i krv naših sugrađana. Naš dug je da pamtimo i svedočimo. Valjevo pamti 14. avgust“, poručeno je sa skupa.
Na kraju protestnog okupljanja učenica Gimnazije recitovala je redukovanu i prilagođenu pesmu Deca su ukras sveta:
„ Nema sveta ni planete gde se tuče nečije dete jer sve dečje staze vode od igre do slobode. Cveće je ukras bašte , leptir je ukras sveta, a deca nisu meta…“