Srbija u EU: Evropski snovi, balkanske navike

Od početka 2000-ih, podrška članstvu u EU smanjena je za više od 30 procentnih poena — sa oko 70–75 % na svega 30–40 % danas. Na rekordno nisku podršku članstvu uticao je najpre dug period tranzicije, a potom i gotovo pravilo priželjkivanja evropskih standarda po pitanju zarada, ali ne i zakona.

Srbija u EU: Evropski snovi, balkanske navike

Poslednja istraživanja na temu podrške članstvu u Evropskoj uniji govore da se podrška među građanima kreće između 30 i 40 %. Situacija pre dvadeset godina bila je dramatično drugačija — podrška se kretala oko 70 %.

Trend pokazuje pad poverenja i podrške u odnosu na ranije godine, dok je skepticizam prema članstvu i dalje izražen — većina ispitanika veruje da je proces dugotrajan ili da članstvo nije realno u skorije vreme.

Razlozi za to su višeslojni: zamor od reformi, osećaj da se proces proširenja usporava, pitanje Kosova, kao i rast uticaja drugih geopolitičkih aktera (poput Rusije i Kine) u javnom diskursu.

U zavisnosti od toga kako su pitanja formulisana u istraživanjima, oslikava se i praktičan odnos prema članstvu u EU. Veliki broj građana i dalje smatra da su životni standard, uređenost sistema, pravna sigurnost i socijalna zaštita u državama EU ono čemu Srbija treba da teži. Ali istovremeno, mali broj ljudi prihvata evropske norme ponašanja — posebno one koje se tiču lične odgovornosti, poštovanja zakona, institucija i društvenih pravila.

Kako pokazuju istraživanja, a i realnost, počev od saobraćajnih propisa do poštovanja zakona i institucionalnog rada, razlike u shvatanjima su velike. Jedan od plastičnih primera problema sa kojim se često susrećemo u poslednjem periodu vezan je za ekologiju: odlaganje otpada, reciklaža i čuvanje javnog prostora deo su kulture i lične odgovornosti u EU, dok je domaća praksa da se đubre često baca pored kontejnera, u prirodu ili uz puteve; reciklaža se smatra „tuđom obavezom“.

Jedan veliki kamen spoticanja leži i u samom socijalističkom mentalitetu u Srbiji, koji se zadržao na polju rada. U Srbiji se posao doživljava kao sigurnost i pravo koje obezbeđuje država, a ne kao tržišna vrednost rada. „Ne radim da napredujem, nego da preživim i da me ne otpuste.“ Dok evropska kapitalistička praksa pokazuje da je posao konkurentska arena — radnik stalno unapređuje veštine da bi imao veću vrednost na tržištu rada; sigurnost se ne traži od države, već kroz sopstvenu stručnost i fleksibilnost. Tako dolazimo do toga da je u porastu nostalgija za socijalnom sigurnošću iz vremena socijalizma, dok se kapitalističke vrednosti — konkurencija, inovativnost, odgovornost i preduzetnost — prihvataju selektivno.

Burazerska politika i visok stepen korupcije uvreženi su u društvu u toj meri da se neke evropske norme doživljavaju i kao neprijateljske i protivne srpskom mentalitetu. Korupcija i klijentelizam ne doživljavaju se uvek kao moralno neprihvatljivi, već često kao „način da se stvari završe“.

Životni standard je ono čemu se teži i u tom pogledu često se gleda „preko plota“. Primamljivo zvuče zarade, pa stoga i odliv stanovništva najčešće jeste uslovljen ovom činjenicom. Uslov ostvarene zarade iz EU, koja se troši u Srbiji, čest je slučaj. Ipak, činjenica da se mlađe generacije permanentno naseljavaju u okviru EU svedoči o tome da su evropske norme ipak prihvatljive, ali su i uslovljene komoditetom standarda.

Procenat podrške ulasku u EU, pokazuju istraživanja, za sada stagnira, a pojedini analitičari iznose stav da procenti mogu biti usko povezani sa nestabilnom političkom situacijom. U zavisnosti od prevage političke ideje može zavisiti i procenat rasta, odnosno pada podrške, što ukazuje da celokupno društvo ne uvažava u potpunosti ideje unije, već je stav podložan promeni situacije.

Bez obzira na politički diskurs ostaje činjenica da podrška članstvu u Evropskoj uniji zavisi  pre svega od društvenih navika i načina razmišljanja. Dok god se evropske vrednosti budu merile visinom plate, a ne odgovornošću prema radu, zakonu i zajednici, Srbija će formalno stajati na putu ka Evropi — ali će joj suštinski i dalje ostajati na pragu.