Otpad od rušenja i građenja zatrpava Srbiju i Valjevo 10

Green Future: Reciklaža i Održiva Ekologija Valjeva (G-FREE)

Dejan Bojović

Otpad od rušenja i građenja realan je problem sa kojim se suočava Valjevo, ali i druge lokalne samouprave u Srbiji. Predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, dipl. ing. Dejan Bojović kaže da je procena da godišnje u Srbiji nastane oko 100 miliona tona ove vrste otpada.

Valjevo nije ni na početku

Dok Valjevo trenutno ima sveukupni problem sa odlaganjem otpada svake vrste i fokus javnosti jeste na cenama komunalnih usluga, problem odlaganja otpada od rušenja i građenja, iako nije u fokusu, realna je briga mnogih.
Dipl. ing. Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu, kaže da je situacija u celoj Srbiji po ovom pitanju vrlo loša.
„U Srbiji postoje samo dva mesta za pravilno skladištenje ovog materijala i to iz razloga što imaju posebne lokalne planove upravljanja otpadom od rušenja i građenja, jer su na vreme shvatili veličinu problema koji je nastao od ove vrste materijala. Uz pomoć Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu taj problem su rešili, za početak postojanjem mesta za skladištenje i dalju obradu – tretman. Valjevo nije ni na početku rešavanja ovog problema, međutim, nema nikakve sumnje da oni žele da ga reše. Mi smo imali neke početne razgovore i očekujemo da, uz našu pomoć, taj svoj problem započnu da rešavaju, i za to ima dobre volje. To vidimo i kroz činjenicu da je na našoj godišnjoj konferenciji bila učesnik delegacija iz lokalne samouprave“, kaže Bojović.

Građevinski otpad više nije komunalni otpad

On navodi da je ključna i zakonska promena iz koje proističe da je u pitanju novi posebni tok otpada, koji ima naziv „otpad od rušenja i građenja“, a ne kao do sada „građevinski otpad“ koji je imao kategoriju komunalnog otpada, što u sadašnjem vremenu stvara veliku zabunu.
„Samim tim, operateri ovog otpada ne postoje iz više razloga, jedan od njih je i ta nova definicija, a sa druge strane ne može se dati rešenje za imanje drobilice da biste bili operater bez ikakve provere kvalifikacija. To isto važi i za rušenje objekata, kojeg uzgred nema u Zakonu o izgradnji i prostornom planiranju, a koje treba da obavljaju specijalizovane firme (šifra 4311), što nije slučaj jer niko ne proverava profesionalnu obučenost i stručnost, naročito ne u APR-u. Kao što se vidi, kada se na startu ne postave stvari kako treba, problem raste iz dana u dan i postaje sve veći. Interesantno je da planove upravljanja otpadom od rušenja i građenja, za izdavanje saglasnosti, može da radi bilo ko, iako je to deo tehničke dokumentacije, i za šta je potrebna dodatna profesionalna edukacija. To je već problem donosilaca odluka koji lokal trpi. Naime, ako lokalna samouprava izdaje saglasnosti na takve planove bez mesta za skladištenje, ulazi u deo krivičnog zakona, jer zločin prema prirodi je kažnjiv i nikada ne zastareva. Iz ovoga kratkog uvoda proizilazi sa kolikim problemom i problemima se suočavamo, koji uvek padaju na leđa građana, koji niti su krivi niti nevini“, navodi Bojović.

100 miliona tona na godišnjem nivou

Precizni podaci o tome koliko otpada od rušenja i građenja nastane u jednoj godini, kaže Bojović, ne postoje.
„Naše procene kao asocijacije su da se na teritoriji grada Beograda stvara oko 10 miliona tona ovog materijala, a u RS oko 100 miliona tona. Ta procena proizilazi iz naših aktivnosti i procena na samom terenu, kao i obilaskom velikih infrastrukturnih radova, kao i brojem novoizgrađenih objekata i izdatih dozvola. U ovo uključujemo i radove na adaptacijama, rekonstrukcijama i renoviranjima prostora“, objašnjava Bojović.

Realno pitanje koje je otvoreno u Valjevu, ali i u Srbiji, jeste: kako se inače postupa trenutno sa tom vrstom otpada, a kako bi trebalo?
„Ne postupa se. Kod nas postoji zakon o građevinskim proizvodima, vodimo se načelima cirkularne ekonomije, što znači da moramo reciklirati minimum 70% ovog materijala. Ne možete dobiti standarde novogradnje ukoliko niste ugradili reciklirane materijale. U projektima energetske efikasnosti prvo se radi pregled objekta i uklanjanje opasnih materijala iz objekta… Zakonski mora da postoji lice na gradilištu koje je profesionalno obučeno za ove poslove, ali ga još uvek nema. Ukratko, ponašamo se kao bogati naslednik koji baca i ono što mu treba. Umesto da podižemo i gradimo reciklažnu industriju, mi i dalje besomučno eksploatišemo prirodne resurse, a resurs (otpad od rušenja i građenja) pravimo neupotrebljivim“, objašnjava Bojović.

otpad od rušenja i građenja

Ne postoji sistem kontrole

Po njegovim rečima, sistem kontrole ne postoji, jer da bi neko kontrolisao stanje, mora biti najpre edukovan u tom pogledu.
„Problem je i u nadležnostima, jer gde je više od jednog – problem je nerešiv. To važi u celom postupku rada, od projektovanja do izvođenja. Zbog toga smo tu gde jesmo“, decidan je Bojović.
Dok u Valjevu vidljivo nove zgrade „niču“ na mestima starih objekata, vidljivo je i da uklanjanje tih starih objekata vrše firme koje i zidaju nove. Bojović navodi da je takvo postupanje protivno zakonu:
„Objekte mogu da uklanjaju samo specijalizovane kompanije. Tako piše i tako mora. Mora se uraditi kvalitetan pregled objekta, sertifikovane kompanije treba da uklone opasne materijale, selektivno rušenje se mora izvršiti. To mogu da izvode samo ozbiljni timovi sastavljeni od radnika i inženjera raznih struka, jer je ova vrsta radova izuzetno specifična i zahtevna. Mi treba, da bismo promenili ovakvo stanje, da se borimo primerima dobre prakse i da je pravimo, a ne kao do sada lošom praksom i da nastavljamo sa njom. Ovo je zadatak svake lokalne samouprave u RS“, zaključuje Bojović.

otpad od rušenja i građenja

Otpad od rušenje i građenja praktično se ne razlaže

Otpad od rušenja i građenja za sada je problem koji se „gura pod tepih“ i nema aktivnosti na rešavanju. Građani u međuvremenu ovu vrstu otpada odlažu na divlje deponije, zaboravljajući da se ova vrsta otpada gotovo ne razlaže:
• Beton i cigla: praktično se ne razlažu u prirodnim uslovima. Mogu trajati stotinama, čak i hiljadama godina. Mogu se samo mehanički usitniti i reciklirati.
• Malter i crep: slično kao beton — nerazgradivi u zemljištu.
• Staklo: potrebno mu je više od milion godina da se razgradi u prirodi.
• Metal (gvožđe, aluminijum): korodira i polako se razgrađuje, ali proces traje od 50 do 500 godina, zavisno od uslova.
• Plastika (iz izolacija, cevi itd.): 100–1000 godina, zavisno od vrste.
• Drvo: ako nije tretirano hemikalijama, može istruliti za 5–20 godina; ako jeste (npr. lakirano ili impregnirano) — desetinama godina.

Napomena:
Tekst je objavljen u okviru projekta „Green Future: Reciklaža i Održiva Ekologija Valjeva (G-FREE)“ koji je sufinansiran sredstvima Grada Valjeva.
Stavovi izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove Grada Valjeva.