Na današnji dan u nekadašnjoj SFRJ obeležavali smo Dan mladosti. Poslednji put slet povodom Titovog rođendana održan je 1987. godine.
Na današnji dan, Dan mladosti, printscreen, RTS2, you tube
U staroj SFRJ, na današnji dan, obeležavali bismo Dan mladosti, koji se u našoj zemlji slavio još od 1945. godine. Datum je tada uzet i kao proslava rođendana Josipa Broza Tita, doživotnog predsednika SFRJ.
Punih 45 godina, koliko se Dan mladosti slavio, prethodila mu je Štafeta mladosti, koja se nosila iz ruke u ruku kroz celu tadašnju Jugoslaviju.
Štafeta mladosti uvedena je 1945. godine, na predlog omladine iz Kragujevca, kao „Titova štafeta“. U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 omladinaca, koji su, pretrčavši trasu dugu 9.000 kilometara, Titu predali prvih devet štafetnih palica i Plavu knjigu sa 15.000 potpisa omladine Šumadije. Te prve štafete predate su mu u Zagrebu, dok je narednih godina, sve do 1956, Tito lično primao poslednje nosioce štafete ispred Belog dvora u Beogradu, čemu je prethodio svečani doček na Trgu Republike. Za nosioce štafete birani su isključivo uspešni mladi ljudi. Štafeta je, u najvećem broju slučajeva, bila napravljena od drveta.
Dok je prolazila kroz gradove i sela, nosioci štafete su svečano dočekivani, pa je dan njenog prolaska važio za ključni događaj te godine, naročito u manjim mestima stare Jugoslavije. Gotovo da nije bilo osobe koja nije stajala u špaliru pored ulica i puteva, zasipajući štafetu i njenog nosioca cvećem, pozdravljajući je glasnim skandiranjem: „Tito, Tito!“.
Udarni Dnevnik u 19.30 časova počinjao je upravo vestima o tome gde se štafeta trenutno nalazi i dokle je stigla, informišući pritom građane o biografijama nosilaca.
U 20 časova, 25. maja, cela država gotovo bi stala jer se pratio tzv. slet – muzičko-scenski nastup u kojem su učestvovale stotine mladih ljudi: srednjoškolci, studenti, pripadnici vojske i policije.
Pripreme za ovaj spektakl trajale su mesecima ranije, a Beograd, kao glavni grad, bio je zadužen za prijem i smeštaj učesnika, kao i za samu organizaciju manifestacije. Danima nakon sleta, javnost širom zemlje komentarisala je viđeno, uz reči pohvale i divljenja.
Sama manifestacija imala je za cilj da pokaže slogu i zajedništvo, dok je štafeta „brisala“ granice između sela i gradova, pa i samih republika. Slet je bio prilika da se, ne samo domaćoj, već i stranoj javnosti, ukaže na simbiozu i posvećenost istom cilju svih naroda i narodnosti, kao i na socijalističku ideologiju.
Biti na stadionu JNA kao učesnik, gde se slet održavao, bila je izuzetna čast. Istovremeno, u brojnim gradovima, tog dana su se na stadionima održavale slične manifestacije. U Valjevu se slet održavao na stadionu „Krušika“, uglavnom u popodnevnim satima, a često su u njemu učestvovali i najmlađi Valjevci. Stadion bi nadleteli avioni iz Aero-kluba u Divcima, označavajući početak manifestacije.
Dan mladosti prestao je da se obeležava 1987. godine, sedam godina nakon Titove smrti. Već tada naslućivao se raspad države. Ipak, tih godina retko ko je mogao da nasluti građanski rat koji je usledio.
Sećanje na ovaj datum živi u svesti nešto starijih građana, koji, upitani o prazniku, o njemu govore sa setom. Kraj sleta bio je, po mišljenju mnogih, kraj dobrih, srećnih, starih vremena.
U istoriji će ostati zabeleženo da nijedan drugi nacionalni praznik nikada nije imao toliku uključenost i posvećenost svih građana.