Mihailo prvi reket Srbije

San svih prethodnih generacija tenisera našeg grada, da Valjevo iznedri šampiona države, 1. juna 2023. godine, postao je java.

foto:D.Krunić

Na srpski verski praznik Mali Spasovdan, „mali“ Mihailo Nikić postao je veliki i zauvek se upisao u istoriju valjevskog sporta, pošto je u Nišu, na prvenstvu Srbije za juniore (igrači do 16 godina) trijumfovao, napravivši spektakularan veleobrt u finalu takmičenja.

On je u trećem, odlučujućem setu duela sa Maksimom Despotovićem, Lozničaninom koji živi u Ljubljani i ima slovenačko državljanstvo, pri rezultatu 3:6, 6:2, gubio sa 5:0 u gemovima, a onda je uradio nešto što je u muškom tenisu bilo gotovo nezabeleženo. Izjednačio je rezultat na 5:5, da bi u taj – brejku superiorno, sa 7:1 stigao do titule juniorskog prvaka Srbije.

„Bilo je izuzetno teško. Ne znam šta mi je išlo kroz glavu kada sam gubio 5:0, ali sam počeo da udaram kao da sam odustao. Bilo je 5:1, 5:2… Sve se okrenulo na moju stranu. Kod 5:3 on je počeo da igra kao u prvom setu, bilo je sve napetije. Na 5:4 je imao dve meč lopte, ali sam tu pokazao hrabrost i pogodio par linija na meč loptu. Maksim je dobio naredni gem, ja sam uzvratio, da bih se potpuno razigrao u taj – brejku“, priseća se dramatičnog finala Mihailo.

Pre polaska u Niš mladi Nikić se nadao dobrom rezultatu, ali nije bio siguran da će osvojiti titulu.

U prva dva kola pobedio je Uroša Živkovića i Marka Šaviju sa po 2:1 u setovima, u četvrtfinalu je sa 7:6 (7:3), 6:3 trijumfovao nad Vanjom Nikolićem, da bi do finala došao posle glatkih 6:0, 6:1 nad dugogodišnjim velikim rivalom Nikolom Matovićem.

Mihailov verni pratilac u Nišu i na ostalim turnirima je njegov otac Vladimir Nikić, dok su najveći navijači: majka Vida, sestra Natalija i babe – Rajna i Bosa.

Sve što zna u tenisu Mihailo je naučio od trenera Ivana Obradovića, sa kojim je punih devet godina, od leta 2016. godine.

„Mihailo je sin mojih dobrih prijatelja, i oni su ga i doveli kod mene da igra tenis, a prva rečenica koju su mi rekli bila je:“vidi šta ćeš sa njim, on je nemoguć, i stvarno je tako i bilo jer je bio izuzetno nemiran. Međutim, vremenom smo strpljivim radom uspeli da sada bude pristojan, naočit momak“, evocira uspomene Ivan i dodaje da je svih tih godina uz njih stasavala i Iva Janković, koja poslednja dva meseca ne trenira sa njima, a koja je, kao godinu dana starija, ranije od Mihaila postizala dobre rezultate, čak i na evropskom nivou.

„Sa Mihailom nisam želeo da pravim šampiona sa 12, 14 godina, već sam želeo da taj zenit dođe što kasnije, odnosno u ovim godinama, i po meni uspesi tek slede.  Nadam se da ćemo sledeće godine obeležavati osvajanje nekih međunarodnih turnira“, optimista je Obradović, iako se tenis u Valjevu igra isključivo ulaganjem novca roditelja.

„Klub nam omogućava korišćenje terena, ali sa finansijske strane nemamo ničiju pomoć. Sve troškove snose roditelji“, zaključuje Ivan.

Nikići i Obradović ne traže finansijsku pomoć za nastavak Mihailovog razvoja, ali je evidentno da je sada pravi trenutak da Grad i valjevski, domaći i strani privrednici, stanu uz ovog skromnog momka, koji do sada ima podršku Valjevske gimnazije, čiji je redovni učenik.

U narednih godinu dana pred Mihailom je igranje turnira u Regionu, odnosno na prostoru Jugoslavije i eventualno Mađarske, a izvestan je i ulazak u juniorsku reprezentaciju Srbije.

Tenis je do sada bio zabava, a tako bi trebalo i da ostane. Ne u smislu pristupa treninzima i mečevima, već u uživanju u igri, čak i kada postaje više od igre.