Kad dodješ u bilo koji grad kao što je Matija došao

Kao nekada, davnih dana, kao što je jednom već došao , kao što su i svi drugi morali doći, veliki srpski pesnik Matija Bećković došao je u Valjevo, Valjevsku gimnaziju i u njoj proslavio 80-ti rodjendan.

Iako je rodjen u Senti, a u Valjevo došao iz Velje Dubokog , pesnik Matija Bećković kaže da je iako rodjen van Valjeva, on ipak u Valjevu rodjen kao pesnik. Ni Valjevo ni svoje gimnazijske dane Bećković nikada nije zaboravio . U ovoj školi osvojio je i prvu svoju literarnu nagradu na Literarnom konkursu. Kako je rekao, izuzetno je ponosan što mu se slika nalazi u Galeriji znamenitih u Valjevskoj gimnaziji. „To je za mene velika čast, možda najveća u životu“, rekao je Bećković.

Upravo ovi navodi čine da je sasvim razumljivo što je proslava rodjendana slavnog pesnika organizovana baš u Valjevu, baš u Valjevskoj gimnaziji čija je svečana sala bila premala da primi sve one koji su došli da odaju priznanje pesniku koji je ne samo u Valjevu proveo svoje najlepše dane već i samo Valjevo proslavio kroz najlepše moguće ljudsko osećanje. Osećanje ljubavi.

„Kad dodješ u bilo koji grad“, naziv je poeme, koja je poznata svakom u Srbiji, u kojoj je pesnik govorio o svojoj ljubavi prema Veri Pavladoljskoj , ali i putevima koji su ga doveli baš u Valjevo, putevi kojim je kako je rekao „morao doći“.  Pored neizbrisivog traga u srpskoj književnosti Bećković je ostavio svoj trag i u školi koju je nekada davno pohadjao  napisavši i tekst himne Valjevske gimnazije, koju je komponovala Ljudmila Bećković.

“Ako imaš nerv da se nečim baviš, nikad se nećeš umoriti, ako to radiš .A onda ćeš radeći i uspinjući se tom lestvicom uraditi nešto za šta si mislio da nikad nećeš biti sposoban. Jedan od važnih ključeva je kada misliš da bi bilo dobro kad bi neko nešto napisao, snimio film… A onda, vremenom, počinješ da shvataš da to nikom drugom ne pada na pamet, osim tebi”, rekao je Bećković mladim Gimnazijalcima neposredno pred početak književne večeri I proslave rodjendana u svečanoj sali.

Šta je bilo Valjevo nekada, valjevski korzo, uspomene su koje je sa djacima Gimnazije podelio pesnik. U svemu izgovorenom odjekivala je skromnost I mudrost kakva I pripada I dolikuje nekom ko navršava 80 godina života. Bećković ipak konstatuje da je ovo vreme kada je sramota biti star, ali napominje da u starosti jedina vrednost jeste ono što su uspomene na koje mi ne možemo da utičemo I te uspomene kao takve definišu naš život.

Iako je na samoj svečanosti Bećkoviću je uručen niz poklona, ali verovatno da najveći jeste razgovor sa “školskim drugovima” kako sve učenike Gimnazije doživljava Bećković.” Valjevo je u to vreme bilo nekako veselo I ucvetalo. Imao sam osećaj da je neko tada rekao da je na železničku stanicu stigao Marlon Brando niko se ne bi ni pomerio jer u Valjevu je bio jedan već koji je jako ličio na njega. Ne znam da li to sad ima kod Vas. Devojke su bile kao Ava Gardner, Sofija Loren, još I lepše od Sofije. Bio je jedan kao Džems Din . I glavna institucija je bila korzo. Glavni do je bio tamo gde je sada Biblioteka. Dalje se ide na Pećinu , ali to je već sumnjivo. Nama je bilo zabranjeno da ulazimo u kafanu , a pošto sam ja ostao sam , otišla je moja tetka , ja sam ostao da završim Gimnaziju pa sam išao u kafanu da se hranim. Ovde gde je Central , prekoputa tu je bila jedna kafana , imali ćevapčiće I oni su bili sedam dinara. Ja sam imao 70 dinara. I onaj što je doneo mi je dao dva hleba , ja sam na kraju dao svih sedamdeset dinara koje sam imao , a on meni kažže: “A hleb? Šta ti misliš da je meni danas krsna slava?” Oprostio mi je što nisam imao, a ja to još pamtim”, pričao je Bećković Gimnazijalcima.

On se u razgovoru posebno osvrnuo na tekst “Trijumf najgorih djaka” , kada se slavilo 100 godina Valjevske gimnazije. “Na svečanosti  se pored profesora okupili I oni najgori djaci. A koga bi oni I zvali kad su oni bili uspeli u životu. Možete da zamislite kakav je to bio trijumf, najgori učenici u frakovima, najgore učenice u svečanim toaletama plešu sa svojim profesorima kojisu siroti još uvek u onoj istoj pohabanoj odeći. Demodirani. Najboljih nema. Nigde . Ko zna gde su zagavili? Ili su u Nemačkoj, ili su ko zna gde , ili su bez posla, ili još uče ili su se ocenili nekom najboljom učenicom. A ko takve da zove? Njih više niko neće. I profesori da ne bi priznalida je sve propalo čemu su učili decu počeli su da se ponose svojim najgorim djacima . Zamislite profesore koji su svoj poziv ozbiljno shvatili I uče decu kako da uspeju u životu , a u životu sve je na onima koji ih nisu slušali. Kako se oseća stari professor koji veruje u svoju misiju , a čim uključi televizor ugleda nekog najgoreg učenika da vodi glavnu reč”, upitao je Bećković djake sa kojima je razgovaro u Biblioteci Gimnazije .

 “Postoji toliko Gimnazija I toliko djaka , ali ja ne verujem da ima toliko svečanosti na celom svetu .Ovu manifestaciju (rodjendan),na ovakav način nema ni jedan drugi grad na svetu.Mada to za Valjevo nije cudo. ..Valjevo.ima štošta što nema nigde”, rekao je Bećković.

Poema “Vera Pavladoljska” te 1962. bila je senzacija kada ju je veliki slikar Radomir Stević Ras objavio kao bibliofilsko izdanje. Štampana je u samo 50 primeraka, i  odmah je rasprodata. Kao bibliofilsko izdanje nalazi se u Gutenbergovom muzeju u Majncu i Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

U intervjuu datom Večernjim novostima pred svoj rodjendan Bećković je na pitanje : “Kada se ponovo posle ovih 80 rodite…” rekao :  “Ponovo se rađa obično u nedelju, u bilo kojem gradu, recimo u Valjevu, gde će te opet okružiti deca kao svakoga pridošlicu”.

Gimnazijalci su zaista okružili Bećkovića, ali I Valjevci koji s poštovanjem I divljenjem gledaju na njegov rad I stvaralaštvo.

I nakon ove svečane večeri Matija Bećković je otišao kući u Beograd, svojoj porodici, ali on zapravo kao što je I sam rekao, nikada ne odlazi I opet će doći , kad god neko pročita njegovu pesmu bilo gde u svetu. I sa njim u domove I glave ljudi doći će I Valjevo. A naše Valjevo polako odlazi iz Valjeva, odlazi I jedino što sa sobom nosi jesu reči “Kad dodješ u bilo koji grad…” Za to – Hvala Matija, hvala Gimnazijalac!

3 comments on “Kad dodješ u bilo koji grad kao što je Matija došao

  1. Dusan

    Zaista uman covek. Ali da covek napise jednu pesmu i da od nje zivi 80 godina to nigde u svetu nema sem kod nas. Zato neki sa cudjenjem se pitaju sta je to sa nama. Odgovor imate.

    Reply
    1. Valjevac

      “Reče mi jedan čoek” da si ti samo jednu pesmu (možda) i pročitao. “Veru Pavladoljsku” nisi poznavao. Da si bar rekao “Ponovo imam potrebu da ćutim”. Ovako, “Đe reče Japan”? Zato “Kad dođeš u bilo koji grad” ti poslušaj “Priču o Svetom Savi” i pomazi “Psa”. Ostavi svoj tupi verbalni “Bodež” , “Lelek mene”.

      Reply
  2. Gradac

    Stvarno je prethodni komentator (tj. jedini do sada), nakraj srca, ne živi Matija od jedne pesme, treba pogledati njegova sabrana dela, to je DELO za svako poštovanje. Kritika i umniji ljudi od nas dvojice rekli su toliko toga lepog i pohvalnog o njegovom stvaralaštvu, da nama treba da je čast kako i naš grad ima određenog udela u Matijinom životu i radu. Matiji ne treba odbrana, ali jednostavno nije istina kako on rabi jednu pesmu toliko decenija, Matija je gromada, kao i Ljuba Popović, Desanka…

    Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.