Sličnosti i naučene razlike

Na današnji dan 11.marta 1991. godine održan je miting na Ušću u organizaciji Slobodana Miloševića i SPS-a, tada vladajuće partije. Ovom mitingu prethodio je deveti mart, miting opozicije, govor Vuka Draškovića sa balkona, vodeni topovi, policija i vojska na ulicama. Tražila se sloboda medija i otvranje RTS-a za opozicione partije. Dvadesetosam godina kasnije 9. marta narod je  ponovo na ulici, a vladajući SNS putuje sa svojim karavanom „Budućnost Srbije“, kroz Srbiju. Da li je moguće da se istorija ponovila?

1991.god

Početak marta te sada daleke 1991. godine obeležile su demonstracije opozicije i odgovor tadašnje vlasti organizovanim mitingom na Ušću.

Trg Republike u Beogradu 9. marta 1991.godine ispunile su hiljade demonstranata, nezadovoljnih gradjana koji su svojim okupljanjem želeli da pošalju jasnu poruku tadašnjem režimu da će se boriti za slobodu medija . Kako su kasnije u intervjuima govorili tadašnji opozicioni lideri niko nije očekivao tako veliki odziv gradjana. Sa balkona pozorišta njima se obratio Vuk Drašković koji je u tom trenutku uživao najveću podršku medju opozicionim liderima i bio očito po brojnosti pristalica ozbiljan protivnik Slobodanu Miloševiću. „  Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demant. Neka predsednik Republike odlučii šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na Televiziju rešen da poginem!”, poručio je Draškoviš sa balkona pozorišta.

Na žalost u ovim demonstracijama dva lica su izgubila život  učenik Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović, a više stotina građana je povređeno. Oslobadjanje “TV Bastilje” završilo se tog dana hapšenjem Vuka Draškovića. Usledili su odmah sutradan studentski protesti, a 11. Marta aktuelni režim pod nazivom  “Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.“, održao je kontramiting na Ušću.

Vuk Drašković sada dvadesetosam godina kasnije kaže da ovi protesti nemaju nikakve sličnosti sa tadašnjim 9. martom.Njegova partija je daleko od nekadašnjeg sjaja I u koaliciji je sa vladajućim SNS, a sam Drašković podržao je izbor Aleksandra Vučića za predsednika.

Pored njega tada je bio I Zoran Djindjić, deset godina kasnije izabran je kao prvi demokratski srpski premijer I ubijen 2003. Godine. Svi ostali koji su govorili na demonstracijama 9. Marta u kasnijim godinama zauzimali su odredjena mesta u srpskoj politici , ali danas nijedan od njih nema ozbiljno uporište I podršku u narodu.

Na političkoj sceni nema više ni Slobodana Miloševića koji je deset godina nakon demonstracija pao sa vlasti, a tri godine potom preminuo u zatvoru u Hagu.

I moglo bi se reći da je Drašković u jednom bar u pravu, protesti nisu isti jer nema više istih lidera, još uvek nema vodenih topova I tenkova na ulicama.

Ali da li je sve ostalo različito?

U Srbiji vlada medijski mrak kao tih godina, možda ovoga puta još opasniji I nepredvidiviji jer nije samo RTS pod šapom vlasti već I brojne druge televizije, novine, portali. U Srbiji se manipuliše informacijama na mnogo perfidniji način koji bi još donekle I mogao ostati sakriven I delimičan da nije u najvećoj meri transparentan I bahat.

Najveći zadatak vladajućeg SNS-a da uništi opoziciju u Srbiji gotovo pa I da je uspeo kompromitovanjem stranačkih lidera nekadašnje opozicije. Dok je Milošević u svojim govorima vrlo često umeo da pominje reč “sloboda”, što je tada u previranjima nekadašnje SFRJ I na pragu samog rata imalo višestruko značenje , aktuelna vlast se prema tom terminu odnosi kao prema sopstvenoj privilegiji. Naspram slobode oduvek je stajalo ropstvo, ono se uvek održavalo terorom I strahom.

2019.god

Protesti “1 od 5 miliona” su gradjanski protesti, upravo onih koji ne žele da sagnu glavu I onih koji je nisu saginjali ni tog devetog marta 1991. godine. Odgovor vladajućeg SNS je putujući karavan kroz Srbiju.  LJudi se dovoze autobusima na mitinge I potom ogradjuju kako neko ne bi napustio skup. Govornici na protestnim šetnjama gradjane pozivaju na mirne proteste, izbegavanje odgovora na provokacije, ali I na razumevanje onih koji stoje ogradjeni objašnjavajući da je njihov strah nemerljivo veliki.

Srbija je nakon tog 9. marta šetala I 1996/1997, a kulminacija šetnji tada je bila 5. oktobra  2000 godine. Za to vreme gradjani su učili o višepratijskom sistemu, političkoj borbi , demokratiji I svojim pravima. Sada dvadesetosam godina kasnije sve ono što se godinama učilo se preispituje metodom pritisaka , pretnji, laži I manipulacija.

Tada 9. Marta gradjani su se okupili u Beogradu, a sada gradjani šetaju u pedeset gradova Srbije.

Ako sloboda ne postoji I ako je dvadesetosam godina kasnije ukinuto pravo na mišljenje šta je to onda fundamentalno različito?

Možda za Draškovića I jeste s obzirom da je sada na drugoj strani , a taj prelazak imao je finansijsku cenu. Nekadašnji opozicionar je svojim sugradjanima koji su ga sledili pred vodenim topovima praktično poslao poruku : “Džaba ste krečili”.

I tu je osnovna razlika izmedju tadašnjih I današnjih demonstracija. Ti koji su ga sledili su shvatili da svako I sve ima svoju cenu. Na nove proteste izašli su sa tom mišlju ogradjujući se od bilo kog lidera. Ne postoji nekadašnje blanko poverenje.

Ipak u jednom trenutku, sadašnji protesti moraće da dobiju svoje lice, ime I prezime. Nekog , ma kog , ko će imati dovoljno hrabrosti da govori u ime tih gradjana, neko ko će svoje ime staviti na izbornu listu. Sadašnji šetači upravo se tome nadaju. Nokom novom neiskvarenom I još uvek nekupljenom karakteru koji će imati dovoljno smelosti da svoj kredibilitet stavi pod lupu onima koji sada ne samo da imaju znanje o demokratiji I slobodi već su naučeni da mogu biti prevareni.

I tu je razlika.

Nekadašnji veliki političari komentare devetog marta daju iz svog ugla, a to odavno nije ugao naroda.

Valjevo 2019.god

U Valjevu gradjani ponovo šetaju, neko je čak sačuvao I pištajku kao suvenir iz nekih davnih protesta I sada je ponovo aktivirao. Tada 9. marta 1991. godine I jedan broj Valjevaca bio je na ulicama Beograda. “Kad govori Drašković to je za mene bio krov svega, ništa drugo nisam ni čuo ni video osim njega. Kad je komandovao pokret na RTS jurišao sam sa narodom. Taj osećaj to ne može da se opiše. Malo me je zakačio vodeni top, to nije nimalo prijatno, ali niti mi je bilo hladno niti mi je smetalo što sam mokar, ništa, ja sam u Valjevu ostavio ženu I dvoje dece. Samo sam o tome mislio, da mojoj deci bude bolje I da ne moraju oni pred topove. Sada ne šetam jer imam I godina prilično, moj sin šeta iako sam ceo život želeo bolje za njega. Doneo je kući bedž, kupio pištaljku kod Kineza. Jedno veče je vodio I mog unuka. Te večeri bio sam najtužniji čovek na svetu jer nisam se dovoljno borio, trebao sam više.Trebali smo tada ili posle petog oktobra gde sam isto bio u Beogradu da neke stvari isteramo do kraja. I da više nikom ne padne na pamet u ovoj Srbiji da potcenjuje narod.Ako bi ti rekao šta imam o Draškoviću ne bi ti to objavila. Šta vi radite kad neko psuje? Na televiziji puste onaj pisak. J..o ja njemu milu…”

I tako se Srbija ponovo podelila na one koji vide I veruju onom što vide I na one koji veruju jer žele da  vide.

3 comments on “Sličnosti i naučene razlike

  1. Creator

    Sve je isto kao nekada , a sadasnji veliki vodja ce se truditi da vlast sacuva po svaku cenu i to je ono sto me licno najvise plasi kao gradjanina potpuno podeljene zemlje …

    Reply
  2. Kaća

    Opozicija gubi smisao sa realnoscu i sa protestima, protesti moraju da imaju politicki program za koji ce narod da glasa.A ne da se sve zasniva na mrzimo Vucica.

    Reply
    1. Bilja

      Šta očekujete da vam SIRĆE piše zahteve i da vam nudi alternativu i bolji život?Gadno ste se prešli

      Reply

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.