Političke igrarije prodale Gradac u staro gvoždje

imageGrad je pogrešio što se nije uključio u kupovinu nekadašnje FV Gradac. Od početnih 415 miliona dinara sadašnji vlasnici kupili su je za šezdesetak miliona. O kojoj ceni bi sad grad mogao da pregovara?

FVGradac jedna je od onih fabrika gde se lako može reći i „Tresla se gora, rodio se miš”, ali istovremeno ona je dokaz brzih i loših privatizacija u Srbiji. Blizu 400 radnika , obimna proizvodnja sve su to karakteristike nekadašnje fabrike koja se našla na spisku privatizacije. Gradac je, kao većinski vlasnik 70% kapitala, na drugoj aukciji u februaru 2006. godine kupio Dušan Sekulić, vlasnik internacionalne kompanije Skab za 81 milion dinara, uz obavezu ulaganja od 35,77 miliona dinara.Sekulić je bio direktor nabavke u TVIK-u iz Knina, tada najvećem proizvođaču vijaka na Balkanu, a od 1986. godine bio je predstavnik Privredne komore nekadašnje SFRJ u Moskvi, gde i danas živi.
Kao i u svakoj privatizaciji novi vlasnik obećao je povećanje obima proizvodnje i veći broj zaposlenih, a dogodilo se upravo suprotno. Godine neisplaćenih zarada, štrajkovi zaposlenih medju kojima je svakako prednjačio štrajk gladju petorice zaposlenih, reagovanje države i pisanje kazne novom vlasniku zbog zabrane sindikalnog udruživanja , brojnih izjava gradskih čelnika o nemanju nadležnosti , a opet i obećanja da će se situacija rešiti povoljno po radnike,UPPR-a, dovela je do toga da je 2011 Privredni sud u Valjevu proglasio bankrot u Fabrici vijaka Gradac, pošto je bivši većinski vlasnik Dušan Sekulić odustao od ponuđenog plana reorganizacije te firme u stečaju.
Plan oporavka Gradca podrazumevao je smanjenje broja zaposlenih, kojih je u momentu uvođenja stečaja bilo 255. Gradac je tada potraživao 16,85 miliona dinara, zalihe su iznosile gotovo 111 miliona dinara, a na imovinu firme u Valjevu i Zubinom potoku, na Kosovu, postoje “tereti Erste banke, Banke Inteza i Poreske uprave”. Od 738 miliona dinara obaveza Gradca, Poreskoj upravi u tom trenutku duguje 83,33 miliona dinara, radnicima za plate 47,48 miliona, bankama 312,72 miliona, domaćim dobavljačima 76,33 miliona a stranim dobavljačima 26,42 miliona.
Nije bilo pomoći za ovu ffabriku , a grad je polemisao da li treba da pronadje pravog kupca za kupovinu iz stečaja ili ne , da li isto kao u slučaju Stefila treba da pokrene proceduru za kupovinu kao buduće industrijske zone. Istini za volju u ceo slučaj uključila se politika. Vamedia je još tada izveštavala da su politička neslaganja gorući problem slučaja FV Gradac i u tekstu objavljenom tih dana navedeno je da se prodaja odnosno kupovina sprema za razičite politički podobne kupce. Za to vreme dok se Valjevo bavillo politikom sazivane su jedna za drugom aukcije koje su od početnih 415 miliona svaki naredni put obarale cenu.
Već kod četvrte zakazane aukcije tadašnji pomoćnik gradonačelnika Dragoljub Krstić javno je na konferenciji za novinare pripretio stečajnom upravniku P. Manojloviću da aukcija ne sme biti održana. Oglasio se i privredni sud tvrdeći da su pristisci i zastrašivanje kako nadležnih organa tako i potencijalnih kupaca nedopustivi. Treba li posebno podsetiti da se niko nije pojavio na pomenutoj aukciji?
Cena je padala , a valjevska javnost bavila se imovinom saopštivši da „FV“Gradac“ raspolaže sa nešto više od 10 hektara zemljišta u Valjevu i Zubinom potoku i oko 31 000 kvadrata proizvodnog prostora“ pa i “FV Gradac u stečaju Zrenjanin, raspolaže značajnom nepokretnom i pokretnom imovinom čija vrednost višestruko premašuje početnu cenu od 115 miliona dinara. Vrednost kompleksa zemljišta površine od oko 6 hektara u najužem gradskom jezgru procenjuje se na iznos od oko 3 miliona evra, a objekti, oprema i tehnologija kojom raspolaže ovo privredno društvo- na iznos od oko 12 miliona evra“
Cena je i dalje padala , u jednom trenutku je postalo jasno da grad neće kupiti Gradac.

Na šestoj aukciji po redu, Fabrika vijaka “Gradac” je iz stečaja prodata za 100 miliona dinara Užičaninu Milanku Gordiću, vlasnik firme za reciklažu “Oleks”, Radio Užica i nedeljnika “Vesti”. Cena je za pet popaih aukcija u medjuvremenu pala za 315 miliona dinara.

Šta god da je Gordić tada poručio o pokretanju rada njegov učinak bio je u tome da prodajući proizvodne linije zapravo zaradi Informacija koja se tada mogla čuti glasila je da je na samo jednoj proizvodnoj linji Gordić zaradio 450 000 evra, tadašnja vrednost iznosila je u dinarima višeod 50 miliona dinara. Deo po deo, kilo po kilo Gradac je otišao u staro gvoždje.
Gordiću je nakon što je izvukao svoj uloženi novac ostalo samo da poveća zaradu što je i učinio prodajom prostora. Ni tada grad nije video svoju šansu , a ne bi bilo daleko od istine ako bismo rekli da su gradski oci o prodajama i kupovinama u ovoj fabrici zapravo slušali, čitali, samo iz valjevskih medija.
Na kraju za neverovatnih 550 000 evra od Gordića prostor su kupili GP Greda i veletrgovina Europrom. Valjevski privrednici tvrdilli su tada da im nije namera da prostor fabrike pretvore u stambeni već proizvodni, čime bi se omogućilo veće upošljavanje. „Za sada nije precizirano o kakvoj je proizvodnji reč, ali po predjašnjim nezvaničnim informacijama bilo je reči o pogonima za preradu plastike“, preneli su mediji.
Grad najavljuje da bi sa vlasnicima trebalo započeti razgovore.Investitorima je potreban prostor to je činjenica, a o kojoj ceni sada pričamo? Da li će ikada oni koji su doneli odluku da grad ne kupi Gradac izaći pred gradjane i reći da su odluke bile pogrešne? Da je politika uzela svoj danak?
Sad kad je sve jasno ostaje jedino da neko odovori na pitanje čije je zemljište jer je Privredni sud svojevremeno u saopštenju naveo:“Postupak stečaja nad FV ”GRADAC” a.d. u stečaju Zrenjanin je otvoren 13.10.2010. godineZemljište, na kom se nalazi fabrika, je u statusu prava korišćenja, dakle nije u svojini stečajnog dužnika“. Da li je zemljište gradsko, državno ili je sada privatno?

S.V.
.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.