Pre nekoliko godina jedno istraživanje je u Srbiji pokazalo da čak 74 % anketiranih poznaje nekoga ko je došao do posla političkim angažmanom. Verovali ili ne politika je u poslednjim godinama zaposlila oko 60 000 ljudi, ali ne otvarajući prostor za nove investicije već praveći razliku izmedju glasača i birača.
„Nisam zaposlio samo 19 saradnika, kako tvrde vaši izvori, već između 40 i 50 ljudi – kaže dr Vlado Batnožić, direktor Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Železnica Srbije“, navod je iz dnevnog lista Blic objavljen 6. avgusta 2014 godine, „Direktor zaposlio sina , snaju i snajinu sestru“, preneo je portal Južna Srbija u aprilu 2014. godine. „Za pet meseci koliko je na čelu Železnica Srbije, Dragoljub Simonović je doveo oko sedamdesetak svojih ljudi. Smenio je gotovo ceo menadžment, a veliki broj pozicija zauzeli su stranački stručnjaci uglavnom iz Vrčina, mesta gde Simonović živi, a koje pripada opštini Grocka koju je pre dolaska u Železnicu vodio kao kadar SNS“,navod je sa sajta Eizbori.
Ovakvih naslova i navoda zapravo su puni novinski stupci i svakodnevno negde u Srbiji na nekom portalu ili lokalnim novinama postoji sličan navod.
Kako sve to funkcioniše?
Ovakva vest prvenstveno bi trebalo da sa strane profesije služi da obavesti javnost o pojavi i dešavanju. Nakon toga istu vest sa svoje strane komentarišu i pozicija i opozicija. Pozicija tvrdi da se radi o: “ formiranju timova proverenih ljudi“, “ zaposlenju usled potrebe radnih mesta , ali manje nego što je to prethodna vlast radila“ ,a opozicija najoštrije kritikuje koristeći izraze “ na žalost korupcija je prisutna na svakom koraku“, “ sramotno je da se ne otvaraju nova radna mesta već se u javnom sektoru zapošljavaju partijski podobni“ i sl.
Gradjani se kao korisnici informacija kreću od jednog do drugog isakazanog mišljenja oslanjajući se na zadovoljenje sopstvenih potreba odobravaju ili osudjuju.
Ako analitičari tvrde da je oko 60 000 ljudi u poslednjih deset godina zaposleno uz pomoć stranaka , a više od 2,5 miliona gradjana ima partijsku knjižicu jasno je da je partija prepoznata kao mogućnost zaposlenja. Ako se vratimo na samo funkcionisanje tog sistema partijskog zapošljavanja ono ima dve strane medalje .
Najpre tu je strana gradjanina, koji je zaposlen, čija su deca mala za posao ili ih nema ili su svi već zaposleni i koji je spreman da kritikuje ovakvo ponašanje. Njega partije nazivaju biračem. Jer birač je onaj koji samostalno na temelju sopstvenog iskustva ili znanja i razumevanja politike i po svojoj slobodnoj volji bira političku opciju. Potom tu je ugao gradjanina koji je nezaposlen ima decu koja su nezaposlena ili nekog bliskog ko je nezaposlen. Partije ovakve gradjane nazivaju glasačima jer pod pojmom glasač
podrazumeva se neko kome je potpuno svejedno za koga će glasati i koji je podložan trgovini i spoljnim uticajima i koji iz određenih razloga pristaje da glasa za bilo koju političku opciju.
Druga strana medalje pripada partijama .Partije više vole glasače nego birače. Glasači koliko god bili poželjni za partiju su teret jer je to praktično vojska koja čeka da zadovolji svoje interese. U vremenu deficita radnih mesta interes većine je u zapopljavanju. Svaka partija dolaskom na vlast u sistem zapošljavanja uvodi odredjeni broj glasača jer im se „duguje“ i jer glasač to očekuje. Iznevereni glasač opozicija je vlasti, a to nijedna vlast ne želi. Dakle, zapošljava svaka vlast u skladu sa svojim mogućnostima.
Interesantno je da gradjanin može biti najpre birač , a potom glasač i obrnuto. Ipak neke analize pokazuju da je mnogo manje glasača koji su postali birači , a mnogo više birača koji su postali glasači. Razlog ovakvog sleda ponašanja je u činjenici kriznih vremena kada težnje gradjanina postaju jače u smislu samoodržanja i očuvanja porodice.
Kako stvari sada stoje tema partijskog zapošljavanja kroz pogled birača i glasača još dugo će biti aktuelna, ali da li onda kada pročitamo takvu vest možemo da ostanemo birači iako smo nezaposleni?
S.V.