Nekada je današnji dan bio državni praznik, 7. jul – Dan ustanka u Srbiji. Iako vam se možda čini da je prošlo mnogo više vremena, 7. jul se više u Srbiji ne praznuje “tek” 24 godine unazad.
Tog dana 1941. godine, jugoslovenski komunista Žikica Jovanović Španac (Valjevo 1914-Radanovci kod Kosjerića 1942) je u Beloj Crkvi kod Krupnja opalio prvu ustaničku pušku i ubio dva žandarma na seoskom vašaru.
U narativu koji će se kasnije ustoličiti, to je označeno kao početak oružanog ustanka naroda Srbije protiv fašističke okupacije. Bio je to čin koji je godinama slavljen kao prvi otpor domaćih snaga fašizmu, iako su istoričari kasnije osporavali i vreme i mesto tog “prvog ustanka”.
Ubijeni žandarmi, Bogdan Lončar i Milenko Braković, kasnije su sudski rehablitovani.
Od borbe do praznika
Sedmi jul prvi put je zvanično obeležen kao državni praznik u posleratnoj Jugoslaviji 1945. godine, kada je nova komunistička vlast učvršćivala narativ o herojstvu narodnooslobodilačke borbe. Od 1947. postaje zvanični republički praznik u Srbiji – Dan ustanka, i sve do početka devedesetih bio je neradni dan.
Slavio se u fabrikama, školama i opštinama, sa svečanim akademijama, svežim venčanicama na spomenicima, prenosima na televiziji i ideološkim porukama o bratstvu, slobodi i borbi protiv okupatora.
Sedmojulska nagrada – priznanje za zasluge
Uporedo sa slavljenjem Dana ustanka, 7. jula se dodeljivala i jedno vreme najznačajnija republička nagrada – Sedmojulska nagrada. Ustanovljena je 1950. godine kao priznanje za izuzetna dostignuća u oblasti umetnosti, nauke, privrede, obrazovanja i drugih delatnosti od posebnog značaja za Srbiju. Dobitnici su bili akademici, umetnici, naučnici, radnici i kolektivi koji su se svojim radom uklapali u ideju napretka socijalističkog društva.
Nagrada je nosila i značajnu novčanu vrednost, ali iznad svega – bila je simbol društvenog priznanja i vidljivosti. Njeno ukidanje 1992. godine došlo je tiho, kao simboličan pečat na povlačenje jednog doba.
Postupak protiv praznika
Promenom političkog režima početkom devedesetih, i 7. jul je izgubio svoju zvaničnu ulogu. U jesen 2001. godine, u vreme vlade Zorana Đinđića, Dan ustanka je zvanično ukinut kao državni praznik.
Bio je to deo šireg procesa distanciranja od komunističkog nasleđa i pokušaj redefinisanja državnih simbola i praznika. Argumentacija je uključivala istorijske kontroverze, ali i težnju ka novom identitetu Srbije. Ipak, za mnoge je to značilo i gubitak dela kolektivne memorije – bio je to kraj jednog simboličkog poretka u kome su heroji imali jasno lice, a istorija služila cilju jedinstva i borbe protiv zaborava.
Praznik istog datuma – Ivanjdan
I dok je nekada 7. jul bio dan ideološkog sećanja, u pravoslavnom kalendaru tog dana i danas se obeležava Ivanjdan – praznik rođenja Svetog Jovana Krstitelja. Za razliku od većine svetitelja koji se slave na dan smrti, Sveti Jovan je, uz Bogorodicu i Isusa, jedan od retkih čije se i rođenje obeležava.
U narodu, Ivanjdan je povezan sa letnjim obredima, biljem i ognjem, jer se verovalo da priroda tog dana dostiže vrhunac svoje plodnosti. U prošlosti, u mnogim krajevima Srbije palile su se vatre, kitile kuće ivanjskim cvećem i izgovarale molitve za zdravlje i rodnu godinu.
Fotografije: Wikipedia
Догодило се на Ивањдан пре 35 година у Ваљеву
На Ивањдан 1941 на вашару у Белој Цркви код Крупња као и сваке године било је доста света. Комунисти из Ваљева предвођени Жикицом Јовановићем-Шпанцем дошли су и одржали говор и отишли.Одмах после тога дошла су два жандарма на бициклима из Крупња ,речено им је да су комунисти држали говор а неко је одјурио да каже комунистима да се жандарми распитују ко је држао говор. Комунисти су се нажалост вратили и у том сукобу са жандармима Цвијетин Силдатовић из села Бастава пуцао је на жандарме Лончара и Браковића ,дакле Србин дигао руку на Србина,и тај чин и тај дан се деценијама славио у Србији као дан устанка народа Србије!!!
То је био разлог што сам предложио да Скупштина Либералне странке буде заказана баш на Ивањдан .када сам окачио на улазу у дворану Ивањдански венац.
Отворио сам Скупштину говорећи шта се десило на тај дан уз напомену да у Србији постоји веровање да ће жгољава чељад брже напредовати, ако се провуку кроз Ивањдански венац.Ракао сам : *Даће Бог да целу Србију провучемо кроз ивањдански венац* Аплаузи су трајали веома дуго.
Ивањаданска скупштина Либералне странке 7 јула 1990 године одржана је у биоскопској сали хотела Јабланица у Ваљеву,на којој је једна од тачака дневног реда била : Укидање Закона о заштити имена и дела Јосипа Броза Тита.,Да би се то остварило требао је Михиз да напише *оптужницу* ,он нам је рекао да подржава идеју, али да је стар и да он то не би могао прихватити и предложио је Војислава Шешеља доктора правних наука,до тада нама скоро непознатог,. Када смо га упитали где да га нађемо, рекао је да видимо у Клубу књижевника у Француској 7,међутим кога год смо питали, нико га није знао. Кад смо изгубили наду, шанкерица ми је рекла да видим у подруму *где је он са својим четницима* а на мпје питање како са четницима , када су комунисти на власти рекла је да је луда што нам је рекла.
Сишао сам доле ,где у седели неки људи,али нисам знао ко је од њих Шешељ.Међу тим људима био је Војин Вулетић,син Јакше Вулетића,пријатеља моје породице, капетана прве класе који је био на служби у Мионици (Јакша је убијен на прагу свога стана у Генерала Жданова од стране инспектора СУП-а Црне Горе Кековића из крвне освете јер му је наводно Јакша док је био у четницима убио оца).Војин ме је питао откуд ја ,рекао сам му да тражим *неког Шешеља* , наравно да му нисам рекао због чега.Војин је позвао Војислава и ми смо сели сами за сто, где сам Шешељу рекао да га је Михиз предложио да напише оптужницу против Броза.Оне је прихватио уз услов да оптужницу штампа као књигу, а новац од књиге припадне њему.Рекао сам му да сам сагласан уз коментар-теби паре,нама слава.
Одбрану Броза је прихватио Радисав Целић, доктор права и адвокат из Краљева а порота би била публика у сали.
Тако је и било.
Кад је та тачка дошла на дневни ред,Шешељ је стао за микрофон и почео да чита оптужницу. Није стигао ни до трећине када је упала полиција и почела да бије *пороту*.
С обзирим да сам ја поднео полицији пријаву скупа-Скупштине Либералне странке и да су учесници били физички угрожени, попео сам се на бину , и прекинувши Шешеља који је о даље читао оптужницу и поред упада полиције,викнуо: *Полицијо, стани*.Они су за тренутак застали а ја сам наставио :*Предлажем господину Шешељу да се суђење прекине, јер је полиција нарушила јавни ред и мир а да се наствви када се за то стекну услови*.Нисам знао како ће Шешељ реаговати, али му се изгледа свидело оно што сам рекао, па је прекинуо читање.
Око пола сале је остало у сали спремно да се бије са полицијом,али срећом то се није догодило.
Тога дана је Аца Стефановић напустио место предеседника Либералне странке и прешао код Шешеља
Данас , на Ивањдан 2025 после 35 година сам сазнао да су Шешељ и Целић штампали ту књигу 1994 године .