Studenti traže izbore-Od blokade do politike

Studenti traže izbore-Posle više od pet meseci od početka studentskog protesta, studenti u blokadi zatražili su raspisivanje novih izbora. Tim zahtevom legitimisali su se kao politički akteri, a mnoge – i saveznike i protivnike – doveli u nezgodnu poziciju. U politici, politička platforma uvek postoji. Pitanje je samo: da li je postojala od samog početka?

Studenti traže izbore

U saopštenju  javnosti studenti navode:

„Tražimo momentalno raspuštanje Narodne skupštine i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u skladu sa članom 109. Ustava Republike Srbije. Verujemo da je demokratija jedini ispravan način za rešavanje političke krize ovakvih razmera. Stoga pozivamo narod da podrži listu kojoj će studenti u blokadi svih visokoškolskih ustanova na teritoriji Srbije preneti svoje poverenje, kako bi na terazijama pravde prevagnula istina.“

Iako su na početku protesta više puta isticali da njihovi zahtevi nisu politički i da nemaju veze s politikom, te se odricali političkih partija i drugih nevladinih organizacija koje bi se mogle dovesti u vezu s politikom, studenti u blokadi sada su izneli jasan stav da traže izbore.

U pomenutom saopštenju pozivaju se na član 109. Ustava Republike Srbije, koji propisuje da predsednik Republike može, na obrazloženi predlog Vlade, raspustiti Narodnu skupštinu. Vlada ne može predložiti raspuštanje Narodne skupštine ako je podnet predlog za izglasavanje nepoverenja Vladi ili ako je postavila pitanje svog poverenja. Narodna skupština se raspušta i ako u roku od 90 dana od konstituisanja ne izabere Vladu.

Suština ovog člana je da vanredne parlamentarne izbore raspisuje predsednik Republike.

Brojni analitičari su, od trenutka objavljivanja saopštenja, davali tumačenja o mogućnosti raspisivanja izbora od strane predsednika. Većina njih je skeptična, jedni smatraju da, zbog po njihovom mišljenju, niskog rejtinga vladajuće stranke, to trenutno nije realno očekivati, a drugi uvode pitanje moralnosti i etike.

Odgovor na ovu dilemu dao je predsednik Aleksandar Vučić, rekavši da je još 11. decembra ponudio izbore, ali da su tada oni koji su izneli zahteve tvrdili da se ne bave politikom.

„Kažu da neće sa mnom da razgovaraju jer sam nenadležna, predmetna institucija. Neka im te izbore raspiše neko drugi – ali, na njihovu žalost, raspisujem ih samo ja“, rekao je Vučić.

Opozicione partije daju podršku studentskim protestima, nadajući se da će studenti na izborima podržati njih. Međutim, neizvesno je koliko je to sigurno za svaku opozicionu partiju. Nepoznato je i po kojim kriterijumima će studenti u blokadi formirati listu koju će ponuditi glasačima. Stoga se postavlja opravdano pitanje: da li je moguće da neki lideri opozicije neće proći studentsku „trijažu“?

Moguće je da će biti favorizovani oni koji su godinama bili politički neaktivni – i samim tim „neukaljani“ – nasuprot onima koji su vodili dugotrajnu borbu protiv režima, ali su zbog toga pravili greške i bili izloženi kritikama. Trenutno se opozicione partije utrkuju u davanju podrške studentima. Međutim, ono što izostaje jeste otvoreno razmatranje pitanja – da li je podrška istio što i aktivno učešće?

Studenti izbore traže zbog neispunjenja zahteva. S druge strane, evidentno je da ne postoji javno dostupna merljivost ispunjenja studentskih zahteva. Sada se postavlja  i pitanje -Ko je ta politička opcija koja bi u potpunosti mogla da odgovori na sve njihove zahteve, ako se zna da su, na primer, odgovorni za pad nadstrešnice  već predmet sudskog postupka? Da li bi toj opciji u budućim danima bilo zamereno ukoliko bi požurivala sudove? Na koji način bi se izvršio uticaj? Da li bi se to u krajnjem slučaju tumačilo kao pritisak na pravosuđe?

U javnosti se gotovo više i ne pominje ideja ekspertske vlade, što može biti posledica činjenice da se od početka nije govorilo o tome ko bi činio tu vladu. Srpski glasači uglavnom očekuju lidere, zvučna imena. Zanimljivo je razmisliti i o tome šta bi se dogodilo da su izbori održani onda kada ih je vlast predložila – u trenutku kada su studenti imali u zaletu snažnu masovnu podršku.

Nije lako ni onima koji su se zalagali za promenu izbornog sistema i ukazivali na nemogućnost održavanja izbora pod postojećim uslovima. Nepoznato je šta se dešava sa partijama koje su prethodne izbore bojkotovale iz tog razloga. Studentski zahtev sada ih dovodi u poziciju da podrže izbore pod istim tim uslovima. To prosečnom biraču može delovati kao nedoslednost, dok studentima donosi dodatne poene.

Predsednik Vučić je u istoj izjavi poručio i da se neće dugo čekati na odgovor o izborima, ali nije precizirao kada bi se oni mogli održati – krajem ove ili početkom sledeće godine?

Analitičari sve češće pominju „neartikulisanu snagu“ vezanu za datum 15. mart, uz ocenu da se tenzije među građanima smanjuju.

Nova situacija prvi put od početka studentskog protesta deluje kao poen za predsednika Vučića, jer je sada teško održati kampanju zasnovanu na njegovoj „nenadležnosti“. A upravo je ta kampanja, u jednom trenutku, bila i te kako uspešna. Koliko je ta izjava realno bila uspešna ostaje da se vidi.

Hteli mi to da priznamo ili ne, datum izbora u velikoj meri određuje dalju sudbinu studentskog protesta. Iako su studenti već prihvatili gubitak jedne nastavne godine, postavlja se pitanje da li bi mogli prihvatiti i gubitak druge. Slična je situacija i s fakultetima, koji kao ustanove trpe finansijske gubitke zbog obustave nastave.

Nesumnjivo je da studenti sada ulaze na sasvim drugačiji teren – političko polje u kojem se ne mogu izbeći reakcije druge strane. Te reakcije, sasvim očekivano, biće političke prirode i usmerene ka studentima kao novim političkim protivnicima. Od sada će i vladajuća partija imati pristup oruđima političke borbe, jer studenti više neće nositi samo epitet dece niti biti posmatrani isključivo kao simbol mladosti. Stoga ne bi trebalo da bude iznenađenje i mogući zaokret u načinu i plasmanu političke borbe studenata.

Ukoliko bi studenti izašli sa svojom listom za očekivati je da upravo fokus bude na mladosti, a ukoliko bi lista bila njihov predlog drugih političkih aktera izvesno je da bi situacija i s tim u vezi mogla biti promenjena.

Studentskim zahtevom zadovoljni su mnogi , naročito oni koji su od početka tvrdili da je iza svega politički cilj – smena aktuelnog  režima. Da li je studentski protest zaista klasična politička platforma, ako so do sada imali: na prvom mestu pobudjivanje pažnje kroz emocionalnu i funkcionalnu ulogu potencijalnih birača od manjeg ka višem cilju što je najpre bilo vezano za prebijanje studenata, a potom pad nadstrešnice i odgovornost , potom uključivanje što više činilaca  – mobilizacija što je realizovano kroz  akcije pešačkih marševa, refleksija uspeha što je realizovano kroz 15. mart, distanca od potencijalnih protivnika što vodi prepoznavanju istih kao jedine opcije, a studenti su to realizovali kroz odricanje od političkih partija, održavanje fokusa i tenzičnosti što je bilo vidljivo kroz poziv na zborove,  a sve vodi ka isticanju političkog cilja , pa bi sada trebalo da usledi utemeljenje zahteva kroz osnaživanje gradjana kao glasača, ali i konkretna kampanja sa političkom porukom, novom parolom koja će biti popularisana kroz temeljnije kampanje , targetiranje konkretnih protivnika  da bi veliko finale potom usledilo u Beogradu.

Zahtevom za izborima zadovoljni su i oni građani koji odavno smatraju ili pružaju otpor na neki način vladajućoj garnituri, ali i oni koji su na neki način preživeli ili trpe represiju.

Sada kada su nedvosmisleno i uspešno uticali na politički život i izazvali reakciju neviđenih razmera stiče se utisak da su najveći deo posla već odradili, ali meseci koji su pred nama izvesno zahtevaće od njih ispunjenje daljih očekivanja građana. Resursi su stvoreni, preostaje akcija, a svaka akcija izaziva reakciju.

Studenti su već pokazali da imaju ideja, ali na njihovoj strani nije političko iskustvo pa sve ostaje na izboru strategije uz prihvatanje rizika „skidanja rukavica“. A politika? Ma koliko je neki smatrali prljavom traži promišljanje, a pravila se neprestano menjaju.