Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, posvećenog ulozi društvenih mreža u informisanju građana i formiranju javnog mišljenja.
digitalni linč,algoritmi, AI
Koliko puta ste se zapitali zašto vam na društvenim mrežama stalno izlaze slične objave? Zašto neku vest viđate iznova, dok vam promakne objava osobe koju poznajete i čije sadržaje zapravo želite da pratite? Deo odgovora krije se u algoritmima društvenih mreža.
Kako mreže biraju objave koje vidimo
Dve osobe mogu da otvore istu mrežu u isto vreme, a da vide sasvim različite objave. Njihov redosled ne zavisi samo od toga kada su objavljene. Platforme procenjuju šta bi kome moglo biti zanimljivo na osnovu ranijeg ponašanja: šta gledamo i koliko dugo, na koje objave reagujemo, šta komentarišemo ili delimo.
Tako nam se pred očima može naći sadržaj potpuno nepoznatog autora, dok objavu prijatelja nećemo ni videti. Ono što nam mreža prikazuje nije pregled svega što je objavljeno, već izbor napravljen prema onome što je o našim interesovanjima zaključila.
Objave koje bude strah, ljutnju ili iznenađenje često podstiču ljude da odmah reaguju. Upadljiv naslov ili dramatičan snimak mogu se deliti i pre nego što iko proveri šta se zaista dogodilo. Kada takva objava dobije mnogo pregleda i komentara, može ostaviti utisak da je i pouzdana. A popularnost nije dokaz da je nešto tačno.
Algoritmi na taj način utiču i na to o čemu razgovaramo. Ako nam se slične tvrdnje stalno pojavljuju, može nam se učiniti da svi govore o istoj temi i da o njoj misle isto. U stvarnosti, ono što vidimo samo je jedan deo mnogo šireg razgovora.
TikTok, Instagram i YouTube navode da preporuke oblikuju na osnovu različitih signala o interesovanjima korisnika. Pravila nisu ista na svim mrežama, ali je zajedničko to da naše ponašanje utiče na sadržaj koji će nam se sledeći put pojaviti.
Zašto se netačne vesti brzo šire?
Zanimljiv uvid pruža i istraživanje objavljeno u časopisu Science. Autori su analizirali oko 126.000 priča koje je približno tri miliona ljudi delilo na Tviteru od 2006. do 2017. godine. Utvrdili su da su se netačne vesti širile brže i stizale dalje od tačnih, a da je razlika bila najizraženija kod političkih vesti. Zaključili su i da su ljudi, a ne botovi, više doprinosili toj razlici.
Zašto baš politika? Istraživanje ne daje jedan konačan odgovor. Autori su utvrdili da su netačne vesti u celini delovale novije i češće izazivale iznenađenje, strah ili gađenje, ali nisu dokazali da je upravo to razlog snažnijeg širenja političkih vesti.
Jedno moguće objašnjenje jeste da na političku objavu reagujemo u skladu sa stavom koji već imamo. Posebno pred izbore, istu tvrdnju mogu da dele i oni koji je podržavaju i oni koji žele da je ospore. Jedni uz komentar „Eto, rekli smo“, drugi da bi je demantovali. Tako objava dobija pažnju sa obe strane, bez obzira na to da li je tačna.
Od jedne optužbe do digitalnog linča
Tu dolazimo i do digitalnog linča. Algoritam ne piše optužbu i ne ostavlja uvredljiv komentar. To rade ljudi. Ali ako se objava u kojoj je neko javno optužen bez dokaza masovno komentariše i deli, može stići mnogo dalje nego što je njen autor mogao sam da je prenese. Dok se činjenice provere, ime i fotografija te osobe već mogu videti hiljade ljudi.
Naravno, na društvenim mrežama svako ima pravo da ukaže na problem i zatraži odgovornost. Problem nastaje kada se neproverena tvrdnja predstavi kao dokazana i kada se ljudi pozivaju da napadnu osobu o kojoj je reč. Tada se retko pita odakle informacija potiče, postoji li dokaz i šta kaže druga strana.
digitalni linč,algoritmi, AI
Zašto se ljudi priključuju osudi?
Psihološka istraživanja ukazuju na to da ljudi pri deljenju objava često misle na nešto drugo, a ne na njihovu tačnost: vest ih uznemiri, smatraju je važnom ili žele da pokažu svoj stav. Uz to, kada istu optužbu vide više puta, ona im može delovati uverljivije i bez novih dokaza. Ako ispod nje već stoje stotine osuđujućih komentara, još je lakše priključiti se osudi.
Ljudi mogu iskreno želeti pravdu. Ipak, svakim deljenjem, pa i onda kada napišu da neku objavu osuđuju, mogu doprineti tome da je vidi još više ljudi.
Posledice ne ostaju na ekranu
Ime osobe može dugo da se vezuje za optužbu, čak i ako se kasnije pokaže da nije bila tačna. Mogu trpeti njeni odnosi sa porodicom, kolegama i okolinom, a javna osuda može prerasti u pretnje i uznemiravanje.
Digitalni linč utiče i na one koji ga posmatraju. Ako se svaka sumnja pretvori u povod za masovno vređanje, ljudi će teže odlučiti da javno govore ili postavljaju pitanja. Raspravu tada sve manje vode argumenti, a sve više strah da će sledeća objava biti o njima.
Javna kritika je potrebna, naročito kada je reč o ljudima koji donose odluke u ime građana. Ali ozbiljna optužba zahteva proveru, dokaze i priliku za odgovor. Brzina kojom se objava širi ne može da zameni ništa od toga.
Tekst je nastao u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Valjeva. Stavovi izneti u tekstu pripadaju autoru i ne moraju nužno odražavati stavove Grada Valjeva.