Zašto verujemo neproverenim informacijama na mrežama? 4

Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, posvećenog ulozi društvenih mreža u informisanju građana i formiranju javnog mišljenja.

dr Aleksandra Aničić

Živimo u vremenu u kojem smo, hteli to ili ne, svakodnevno izloženi ogromnoj količini informacija, često bez dovoljno vremena da procenimo njihovu tačnost i pouzdanost. „Emocije imaju značajnu ulogu“, kaže dr Aleksandra Aničić, specijalista psihijatrije i sudske psihijatrije.

Veliki uticaj imaju društvene mreže, koje su nam omogućile da do informacija dođemo za svega nekoliko sekundi. Međutim, brzina kojom informacija stiže do nas nije isto što i njena tačnost. Problem nije samo u tome šta nam se plasira, već i u načinu na koji naš mozak procenjuje ono što vidi.

„Čovek nije potpuno objektivan posmatrač. Način na koji prihvatamo informacije zavisi od trenutnih emocija, prethodnog iskustva, lične zainteresovanosti i naših uverenja“, kaže dr Aničić.

KADA EMOCIJA NADVLADA PROVERU

„Informacije koje izazivaju strah, bes, iznenađenje ili gađenje lakše privlače pažnju. Upravo zato senzacionalistički naslovi poput ‘Lekari ovo kriju od vas’ ili ‘Ova namirnica izaziva rak’ imaju mnogo veći medijski potencijal da budu otvoreni i podeljeni, za razliku od, na primer, mirnog i stručnog objašnjenja“, navodi dr Aničić.

Ona podseća na veliko istraživanje objavljeno u časopisu Science, kojim je praćeno oko 126.000 lanaca širenja istinitih i neistinitih vesti. Te objave je približno tri miliona ljudi podelilo više od 4,5 miliona puta. Neistinite informacije širile su se dalje, brže i sa većim obuhvatom od istinitih, a verovatnoća da će biti podeljene bila je oko 70 odsto veća.

„Utvrđeno je da lažne vesti imaju 70 odsto veću verovatnoću da budu ponovo podeljene, dok je istinitoj informaciji bilo potrebno oko šest puta više vremena da stigne do 1.500 ljudi. Istraživači su zaključili i da razliku nisu presudno stvarali botovi, već ponašanje samih korisnika. Iz toga možemo zaključiti nešto veoma važno: emocionalno snažna informacija nije nužno i tačna informacija“, kaže dr Aničić.

(Referenca: Vosoughi S, Roy D, Aral S. The spread of true and false news online. Science. 2018;359(6380):1146–1151.)

ZAŠTO NAJLAKŠE POVERUJEMO U INFORMACIJU KOJA POTVRĐUJE NAŠE STAVOVE?

Da li, kada nešto podelimo, zaista u to i verujemo, jedno je od ključnih pitanja. Dr Aničić kaže da psihijatrija prepoznaje ovaj fenomen.

„U psihijatriji postoji dobro poznat fenomen – confirmation bias, odnosno pristrasnost potvrđivanja. Jednostavno rečeno, skloni smo da lakše primetimo, prihvatimo i zapamtimo informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo. Ako je neko, na primer, unapred uveren da su psihijatrijski lekovi ‘opasni’, mnogo će lakše prihvatiti objavu jedne osobe koja kaže: ‘Antidepresivi su mi uništili život’, nego deset stručnih izvora koji objašnjavaju njihove indikacije, efikasnost i moguće neželjene efekte. Ne zato što je ta osoba manje inteligentna, već zato što informacija koja potvrđuje postojeće uverenje ne zahteva od nas neprijatno preispitivanje sopstvenog stava“, navodi dr Aničić.

„ALI HILJADE LJUDI SU TO PODELILE“

Broj pregleda, lajkova i deljenja nije dokaz istinitosti.

„Na društvenim mrežama lako nastaje efekat socijalne potvrde: ako vidimo da nešto podržava veliki broj ljudi, možemo nesvesno zaključiti da u tome ‘mora biti neke istine’. Neretko vidimo da se kredibilitet i elokvencija neke osobe procenjuju na osnovu broja lajkova i pratilaca. Međutim, pomenuto istraživanje MIT-a pokazalo je nešto posebno interesantno – razlika u širenju istinitih i neistinitih vesti nije mogla jednostavno da se objasni botovima. Ljudsko ponašanje imalo je ključnu ulogu. Drugim rečima, dezinformacije ne šire samo algoritmi. Širimo ih i mi“, kaže dr Aničić.

ZAŠTO DELIMO NEŠTO U ŠTA NI SAMI NE VERUJEMO?

„Ovo je možda najzanimljiviji deo psihologije društvenih mreža. Ljudi mogu prilično dobro da razlikuju tačne od netačnih naslova kada ih direktno pitamo da procene njihovu tačnost. Problem nastaje u trenutku deljenja – tada pažnja često više nije usmerena na pitanje ‘Da li je ovo tačno?’, već na to da li je sadržaj zanimljiv, šokantan ili vredan reakcije. Zato je korisna vrlo jednostavna navika: pre nego što pritisnemo ‘share’, zastanimo nekoliko sekundi i pitajmo se – znam li da je ovo tačno ili mi se samo dopada zato što potvrđuje ono što već mislim?“, kaže dr Aničić.

Prema njenim rečima, poseban problem predstavljaju informacije o zdravlju.

„Kao psihijatar, ovo smatram naročito važnim. U praksi se susrećemo sa ljudima koji promene ili prekinu terapiju zato što su na društvenim mrežama pročitali nečije iskustvo ili poslušali osobu koja nema formalno medicinsko obrazovanje. Lično iskustvo nekoga na internetu može biti potpuno iskreno, ali jedno iskustvo nije medicinski dokaz. Medicina se ne uči na Instagramu! Ako jedna osoba kaže da joj određeni lek nije odgovarao, to govori o njenom iskustvu. Ne govori nam da lek ‘ne deluje’, da je opasan za sve niti da drugi pacijenti treba da prekinu terapiju“, objašnjava dr Aleksandra Aničić.

dr Aleksandra Aničić

ŠTA KADA POSTANEMO ŽRTVA OBJAVE?

„Negativna objava na društvenim mrežama može da izazove čitav spektar emocionalnih reakcija – od ljutnje, stida i povređenosti do straha, anksioznosti i osećaja bespomoćnosti. Posebno je teško kada sadržaj postane viralan, jer osoba više nema osećaj da je suočena sa mišljenjem jednog čoveka, već sa ‘sudom javnosti’. Kod osetljivijih osoba ili onih koje već imaju psihičke tegobe takva situacija može dovesti i do značajnijeg pogoršanja mentalnog stanja“, kaže dr Aleksandra Aničić.

MENTALNO ZDRAVLJE NIJE TEMA ZA ETIKETIRANJE

„Važno je razumeti da komentarisanje nečijeg ponašanja na internetu nije isto što i postavljanje psihijatrijske dijagnoze. Na osnovu nekoliko objava, fotografija ili snimaka ne možemo pouzdano zaključivati o nečijem mentalnom zdravlju. Psihijatrijsku dijagnozu može da postavi isključivo lekar specijalista psihijatrije nakon sveobuhvatnog psihijatrijskog pregleda. Društvene mreže često nude samo fragment nečijeg života, bez konteksta koji je neophodan za stručnu procenu“, objašnjava dr Aničić.

„Problem nastaje kada stručni termini poput ‘narcis’, ‘psihopata’, ‘bipolarni’, ‘granični’ ili ‘depresivan’ počnu da se koriste kao etikete za svakoga čije nam se ponašanje ne dopada. Time se psihijatrijske dijagnoze pretvaraju u uvrede, a ozbiljna iskustva ljudi koji zaista žive sa mentalnim poremećajima banalizuju“, navodi ona.

Britanski psihijatar Dan Poulter upozoravao je upravo na opasnost da pojednostavljeni ili senzacionalistički sadržaji o mentalnom zdravlju navedu ljude na pogrešne zaključke i samodijagnostikovanje. Internet može biti dragocen izvor informacija, ali ne može da zameni lekarski pregled.

„Mentalno zdravlje nije tema za etiketiranje. Iza dijagnoze ne stoji nekoliko simptoma sa društvenih mreža, već čovek, njegova životna priča i ozbiljna stručna procena“, zaključuje dr Aničić.

KAKO DA SE ZAŠTITIMO?

„Ne treba da idemo u drugu krajnost i da postanemo sumnjičavi prema svemu što pročitamo. Potrebno je samo da razvijemo naviku da razmišljamo o onome što pročitamo. Kada neka objava izazove veoma snažnu emocionalnu reakciju, tada treba zastati i razmisliti. Pogledati ko je izvor, da li postoje stručne reference i da li osoba koja daje zdravstveni savet zaista ima odgovarajuće obrazovanje“, kaže ona i dodaje da kritičko mišljenje ne znači da nikome ne verujemo i da u sve sumnjamo:„Kritičko mišljenje znači da znamo zašto nečemu verujemo.“

U današnje vreme, u kojem svako može da objavi gotovo bilo šta, nažalost bez ikakve sankcije, i da za nekoliko sati dopre do hiljada ljudi, sposobnost da ono što nam je zanimljivo ili nas je emocionalno ubedilo razlikujemo od onoga što je zaista provereno i tačno postaje važan deo brige o sopstvenom mentalnom zdravlju.

Tekst je nastao u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Valjeva. Stavovi izneti u tekstu pripadaju autoru i ne moraju nužno odražavati stavove Grada Valjeva.