Srpska pravoslavna crkva i vernici 2. avgusta obeležavaju Svetog proroka Iliju, u narodu poznatog kao Ilija Gromovnik. Sveti Ilija jedan je od najznačajnijih starozavetnih proroka, a prema biblijskom predanju živ je uznet na nebo u ognjenim kolima.
Sveti Ilija, ikona
Sveti prorok Ilija rođen je u istočnom delu Galadske pokrajine, u gradu Tesvi. Živeo je u 9. veku pre rođenja Hristova. Njegova proročka služba odnosi se na period vladavine izrailjskog cara Ahava, kada je u Izrailju zavladao kult vavilonskog božanstva – Vala.
Kako bi pripadnike staroizrailjskog naroda odvratio od bogoodstupništva u koje su pali predvođeni carem Ahavom i njegovom suprugom Jezaveljom, Gospod je poslao svetoga proroka Iliju kao revnosnog propovednika vere u Njega – Boga Avramovog, Isakovog i Jakovljevog. Živeći kao angel u telu, sveti prorok Ilija se udostojio da upravo preko njega Gospod projavi svoju silu kroz pojedina čudesa. Tako je, posle Ilijine molitve, nastupila suša koja je trajala tri godine i šest meseci, a potom i obilna kiša.
Po njegovim proročkim rečima, preostalo brašno i ulje u domu Sareptske udovice čudesno je umnoženo, te, i pored svakodnevne upotrebe, nije nestajalo godinu dana. Ipak, mnogo veće čudo bilo je vaskrsenje sina iste udovice, koje se dogodilo posle Ilijine molitve upućene Gospodu. Molitvom proroka Ilije, sa neba je nizveden oganj kojim je zapaljena žrtva Bogu, dok Valovi žrečevi nisu uspeli da učine isto delo, čime je projavljena nemoć njihovog lažnog boga.
Istom proroku obratio se na gori Horivu Sâm Bog u tihom povetarcu i objavio mu Svoju volju da uljem pomaže nove careve, kao i Jeliseja za proroka. Povrh svega, zemaljski život proroka Ilije je završen na veoma čudesan način. Naime, kako nam svedoče reči Svetoga Pisma, prorok Ilija se vazneo na nebo u ognjenim kolima.
U narodnom verovanju, grmljavina predstavlja tutnjavu njegovih vatrenih kola, dok su munje tumačene kao tragovi njegove borbe protiv nečistih sila. Zato je Sveti Ilija dobio naziv Gromovnik i smatra se jednim od najmoćnijih „ognjenih svetaca“. Etnolozi u tim verovanjima prepoznaju i sličnosti sa slovenskim bogom Perunom, koji je, prema staroj slovenskoj mitologiji, upravljao munjama i gromovima.
Na Ilindan se tradicionalno nisu obavljali teški poslovi, naročito radovi u polju. Verovalo se da bi nepoštovanje praznika moglo da izazove nevreme, grad, požar ili drugu nesreću. Ukoliko bi na ovaj dan grmelo, u nekim krajevima se verovalo da će rod oraha i lešnika biti slab.
Za praznik Svetog Ilije vezan je i običaj uzimanja i darivanja meda. Med je u narodnoj tradiciji predstavljao simbol zdravlja, blagostanja i dobrih odnosa među ljudima. U pojedinim krajevima majke su deci mazale obraze medom, verujući da će ih tokom cele godine pratiti zdravlje.
Poznata narodna izreka „Od Svetog Ilije sunce sve milije“ označava vreme kada leto polako počinje da ustupa mesto jeseni, dani postaju kraći, a vode hladnije. Zbog toga se u narodu verovalo da posle Ilindana ne treba ulaziti u reke i jezera.
Ilindan je tradicionalno bio i dan okupljanja i saborovanja. Kod crkava i svetilišta posvećenih Svetom Iliji održavali su se sabori i vašari, na kojima su se ljudi molili, družili i učvršćivali veze unutar zajednice.
Važno je naglasiti da zabrane rada, kupanja i druga slična pravila pripadaju narodnim običajima i verovanjima, a ne zvaničnom učenju Crkve.