Dok rekordne letnje vrućine prže Srbiju, a Dunav i druge reke beleže istorijske minimume vodostaja, sa svih strana stižu dramatični apeli za racionalnu potrošnju, dok u pojedinim krajevima slavine već presušuju. Suočeni sa upozorenjima klimatologa da nas čekaju sve toplija leta i duži sušni periodi, otvara se jedno od najvažnijih pitanja za budućnost zemlje – koliko su nam izvorišta zaista sigurna i da li je priča o Srbiji bogatoj vodom samo mit?
Aktuelni toplotni talas vrši ogroman pritisak na vodovodne sisteme širom Srbije. U pojedinim opštinama i gradovima nadležna komunalna preduzeća uvela su noćne ili periodične restrikcije vode kako bi se dopunili rezervoari, dok se u nekim seoskim i prigradskim naseljima voda već doprema cisternama. Dramatično nizak vodostaj Dunava i regionalnih vodotokova dodatno usložnjava situaciju na rečnim zahvatima. Apeli nadležnih da se pijaća voda ne koristi za zalivanje bašta, punjenje bazena i pranje betona postali su svakodnevica.
Zabluda o „zemlji bogatoj vodom“
Problem je, međutim, znatno dublji od trenutnog toplotnog talasa. Kako je svojevremeno za „Blic“ objasnio naučni saradnik Geografskog instituta „Jovan Cvijić“ SANU Marko Urošev, u javnosti vlada velika zabluda da je Srbija zemlja bogata vodnim resursima.
Nizak vodostaj Kolubare
Prema njegovim rečima, privid tog bogatstva stvaraju takozvane tranzitne vode – velike međunarodne reke poput Dunava, Save, Tise i Drine, koje čine čak 91 odsto ukupnog oticaja. Kada se one izuzmu i posmatra preostalih 9 odsto domicilnih voda, Srbija zapravo spada u grupu zemalja izuzetno siromašnih vodom.
Slikovito opisujući razmere ovog deficita, Urošev je za „Blic“ istakao da, kada se svi statistički parametri maksimalno uproste, prosečan stanovnik Srbije svake sekunde na raspolaganju ima tek jednu punu rakijsku čašicu vode. U pogledu raspoloživih količina najugroženija je Šumadija, dok je veći deo Vojvodine pod rizikom zbog prekomerne eksploatacije podzemnih izdani. Ni situacija sa kvalitetom nije idealna – ozbiljni problemi postoje širom Vojvodine, u slivu Velike Morave, ali i u drugim delovima zemlje.
Decenije bez novih akumulacija i izvorišta
Govoreći o perspektivama vodosnabdevanja, Urošev je naveo da su postojeći kapaciteti izvorišta koja se trenutno koriste dovoljni samo za blisku budućnost, naredni desetogodišnji period, i to pod uslovom da se sprovodi sanitarna zaštita, da se voda troši racionalno i da se vodovodni sistemi redovno održavaju.
Na to ukazuje i ključni planski dokument, „Strategija upravljanja vodama na teritoriji Republike Srbije do 2034. godine“, kojom je predviđeno da se na postojećih 21,5 kubnih metara vode u sekundi obezbedi dodatnih 5 m³/s. S obzirom na to da su vodni resursi u Srbiji izuzetno nepovoljno raspoređeni i prostorno i vremenski, neophodno je razvijati složene integralne vodoprivredne sisteme koji mogu prebacivati vodu na veća rastojanja, uz akumulacije koje bi pružile neophodne rezerve.
Brana Rovni
Međutim, decenijama se kasni sa investicijama. Sagovornik „Blica“ je upozorio da od devedesetih godina 20. veka do danas gotovo da nije bilo izgradnje većih vodoprivrednih objekata. Od planiranih 35 većih akumulacija, izgrađene su svega dve – Rovni na Jablanici kod Valjeva i Prvonek na Banjskoj reci kod Vranja. Pored toga, u poslednjih četvrt veka nije otvoreno nijedno veće izvorište podzemnih voda.
Šansa u podzemnim vodama i alternativnim izvorima
Ipak, potencijal postoji. Hidrogeološki istraženi kapaciteti podzemnih voda u Srbiji iznose oko 65 kubnih metara u sekundi, dok se trenutno za potrebe vodosnabdevanja eksploatiše tek 15 do 17 m³/s.
Zbog toga je, kako je u razgovoru za „Blic“ zaključio Marko Urošev, neophodno ubrzati istraživanja i otvaranje novih podzemnih izvorišta, ali i blagovremeno planirati alternativne resurse koji bi se aktivirali tokom ekstremnih suša. Kada je reč o postojećim površinskim zahvatima, naročito onim direktno iz vodotokova, rešenje leži u proširenju izvorišta i izgradnji novih akumulacija koje bi garantovale stabilnost vodosnabdevanja i u najtoplijim letnjim mesecima.
Da li se možda milioni kubnih metara vode u akumulaciji Stubo-Rovni čuvaju za buduće eksploatatore litijuma u dolini Jadra i okolini Valjeva? Da li je to razlog što ovaj projekt već godinama nije dobio ni jednu jedinu paru iz budžeta Republike?
Najcrnje,počeli su i istražni radovi u neposrednoj blizini jezera. Ko ume da sabere dva i dva sve će mu biti jasno!
Cime bi dopremio vodu iz jezera do rudnika litijuma u dolini Jadra?
Na isti način kako je bilo planirano da snabdeva nikada izgradjenu termoelektranu na Ubu. Ako je cevovod od Valjeva stigao do Oštrikovca, zašpto ne bi ni do Nedeljica?
Pa ako je na isti nacin, sta ti mislis koliko nekome treba vremena ovde u Srbiji da napravi cevovod od bar 70 km (verovatno su potrebne i nekakva postrojenja sa pumpama), ako je za ovaj cevovod od brane do Valjeva (15ak km) trebalo nekoliko godina?
Meni se cini da bi za tako nesto trebalo bar 10-15 godina, a slusajuci pricu o eksploataciji litijuma, cini se da to samo sto nije pocelo.
Morate malo da poradite i na tom tajmlajnu, da bi stvari izgledale logicno.
Nema nikakve veze sa rudnikom, već sa činjenicom da valjevskim vodovodom rukovode zatucani ljudi. Da li je tačno da se voda iz jezera ne koristi za piće samo zato što neki od rukovodilaca odbijaju da je koriste jer je u jezeru „potopljena svetinja“? Inače, postoji cevovod koji povezuje akumulaciju i fabriku vode na Pećini i tu vodu je moguće dopremiti i preraditi je za piće. Crpimo vodu iz mučnog Gradca, jer se pojedinci u našem gradu igraju verskih fanatika.
A činjenica je da Srbija nije toliko bogata vodom. To su naše zablude kojima sami sebi podilazimo i lažemo se.
Posle nafte, gasa, vrednih ruda i minerala, voda je sledeći resurs oko kojeg će izbijati ratovi. Bolje je da se ne hvalimo i gradimo „tajne“ kaptaže.