Pravosudni sistem i poštovanje zakona jedan su od stubova na kojima počiva svako društvo. Kroz istoriju, Srbija je pokazala da ume da napiše dobre zakone, ali je gotovo uvek problem bio u pozicijama moći koje su nalazile način da ih zaobiđu.
pravosudje i zakoni
Pad poverenja u institucije u Srbiji više je nego očigledan. Građani sve više upiru pogled u pravosuđe, očekujući sistemsku zaštitu svojih prava, počev od onih osnovnih koja su sadržana u samom Ustavu države. Kada pravda izmiče, a građani stiču utisak da nisu svi jednaki pred pravosudnim organima, nameće se pitanje ne samo primene zakona, već i toga da li sami zakoni ostavljaju prostor da do takvog stanja dođe.
U Srbiji usklađivanje zakona sa standardima Evropske unije traje duže od dve decenije. To usklađivanje nije potrebno zato što su naši zakoni nužno lošiji, već zato što je to praksa za svaku zemlju koja pretenduje na članstvo u zajednici evropskih naroda.
Posmatrano kroz istoriju srpskog pravosuđa, Srbija je u pojedinim periodima bila čak i naprednija od mnogih drugih država i naroda.
Dušanov zakonik iz 1349. godine, dopunjen 1354, za srednji vek bio je veliki pravni poduhvat. Uređivao je sudove, položaj vlasti, crkve, vlastele, seljaka, imovinu, kazne i javni red. Njegova važnost je i u tome što je pokušao da uvede pravilo da se država ne vodi samo voljom vladara, već propisom. Za srednjovekovne uslove, to je bilo veoma ozbiljno.
Sretenjski ustav iz 1835. godine bio je jedan od najliberalnijih ustava tadašnje Evrope. Uvodio je podelu vlasti, ograničavao kneževu vlast i govorio o građanskim pravima. Baš zato je i brzo ukinut, jer nije odgovarao velikim silama, posebno Osmanskom carstvu, Rusiji i Austriji. Drugim rečima, Srbija je tada imala ustav koji je bio moderniji nego što je politička Evropa tog trenutka bila spremna da prihvati od jedne male kneževine.
Srpski građanski zakonik iz 1844. godine takođe je značajan jer je Srbija vrlo rano dobila građanski zakonik, po uzoru na austrijski, ali prilagođen domaćim prilikama. Mnoge evropske zemlje u to vreme još nisu imale tako sistematizovano građansko pravo.
Zakoni, dakle, nisu sami po sebi uvek sporni. Ključno je pitanje da li se zakon poštuje, da li sudovi rade nezavisno, da li vlast trpi ograničenja i da li građanin zaista može da zaštiti svoje pravo pred institucijama.
Kako je pisao Slobodan Jovanović, jedan od najznačajnijih srpskih pravnika i mislilaca, „slobodu, kao pravno dobro, stvorila je država“. Upravo zato pitanje zakona nikada nije samo pitanje propisa na papiru, već i pitanje toga da li država slobodu štiti ili je, pozivajući se na zakon, ograničava mimo javnog interesa.
I tu dolazimo do vekovnog pitanja odnosa prava i pravde. Pravo znači propis, normu i proceduru. Pravda, međutim, odgovara na pitanje da li je pravo zaista primenjeno na način koji je pošten, jednak i razuman. U idealnom slučaju, propisi bi trebalo da proizilaze iz osnovnog osećaja pravde, odnosno iz jednakosti u ostvarivanju prava.
Pravo bi moralo da bude jasno i jednako za sve, dok pravda često otvara i pitanje ugla iz kog se posmatra određena situacija. Upravo zato se razlika između prava i pravde najčešće vidi onda kada zakon postoji, ali građani ne osećaju da su zaštićeni.
Narodu je poznata krilatica da „nema pravde među nejednakima“. Može se tumačiti na različite načine, ali u osnovi govori o tome da zakon može da postoji i da bude dobro napisan, ali ako se primenjuje selektivno, ako za moćne važi jedno, a za obične ljude drugo, onda nema stvarne pravde.
Pravda traži makar osnovnu ravnotežu — pred sudom, pred institucijom i pred državom.
Kako smo onda kao država i društvo došli u situaciju da je poverenje u pravosuđe u padu?
Pravnici se slažu da je više razloga u pitanju. Najpre, postupci dugo traju, pa se i konačna presuda često doživljava kao odložena pravda.
Potom, građani najteže prihvataju utisak da institucije brzo reaguju kada je u pitanju običan čovek, a sporo ili nikako kada su u pitanju ljudi bliski vlasti, novcu ili drugim centrima moći. Tada se poverenje ne gubi samo u jedan slučaj, već u ceo sistem.
Ukoliko uz ova dva razloga postoji i stvaran ili opažen uticaj politike, razumljivo je da raste nepoverenje, jer se stiče utisak da pravda, pa i pravo, nisu u sudovima, već u centrima moći koji bi takođe trebalo da budu uređeni i omeđeni pravom.
Ne treba zaboraviti ni da onaj ko ima novac za advokate, vreme, veze i poznavanje sistema često deluje zaštićenije od građanina koji pred instituciju dolazi sam, uplašen i bez moći.
Suštinski, pravo i pravda ne pripadaju retkim pojedincima, već bi, počivajući na nezavisnosti, trebalo da budu u službi svih građana. Korak dalje, pravosuđe ne mora samo da bude nezavisno — ono mora i da izgleda nezavisno u očima javnosti.
Odličan tekst. Sve je tačno. Najbolji primer je sadašnja Srbija. Naši postojeći propisi i pre uslaađenja sa propisima EU nisu toliko loši. Međutim, aktuelna vlast ih selektivno primenjuje, Najbolji primer je VJT u Beogradu.
Nema suda bez Strašnoga suda. Samim tim ni pravde. A zemaljsko pravo je u rukama najpokvarenije i najkorumpiranije grane vlasti svuda u svetu, ne samo kod nas. Ubicu će skinuti sa vešala a osuditi žrtvu. Naše pravosuđe je večito gladno. Dajte mu biblijsko “ zlatno tele“ i napraviće haos u narodu i državi. Upravo smo svedoci jedne od najgorih pravosudnih podvala, počev od VJT Dolovac pa sve do lokalnih advokatskih moćnika. Kad je država svojevremeno dozvolila da joj Bruno Vekarić isporučuje Hagu srpske generale a njegova devojka Ksenija Marić danas uskraćuje kompletan uviđaj za nasilnika koji preti ubistvima sa sve nožem u rukama, onda je jasno šta je značila reforma pravosuđa za vreme Tadićeve vlasti. Tada je četvoro sudija diglo ruku na sebe, od onih skoro 1000, koji su „otpuštani“ po spiskovima iz opštinskih odbora DS. Nezajažljivi tužioci, sudije i advokati vode ovo društvo u distopiju.
Nema sta da se komentarise sce je receno i napisano