Kada mreže presude pre činjenica 2

Ovaj tekst je objavljen u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, posvećenog ulozi društvenih mreža u informisanju građana i formiranju javnog mišljenja.

Društvene mreže 2 -KLIK

U eri interneta i društvenih mreža preplavljeni smo informacijama, pa se ponekad stiče utisak da ih imamo i previše. Ali da li su to prave informacije? Da li su proverene ili je reč o tendenciozno oblikovanom sadržaju čiji je cilj privlačenje publike? Dovoljna je jedna objava da se određeno mišljenje poput požara proširi društvenim mrežama. Presuda je, čini se, već doneta.

Snimak od svega nekoliko sekundi ili fotografija koja čak ne mora biti autentična, već može biti proizvod veštačke inteligencije, dovoljni su da na društvenim mrežama gotovo započne suđenje. Dok nadležni tek utvrđuju šta se zaista dogodilo, digitalna javnost već je „pronašla“ krivca.

Kako se dogodilo da brzina reakcije postane važnija od tačnosti i zašto ljudi tako lako prihvataju zaključke zasnovane na nepotpunim informacijama?

Kako nastaje „presuda javnosti“

Osude izrečene na osnovu nedovoljno proverenih podataka postale su česta pojava u digitalnom prostoru. Prva reakcija posmatrača, ali i svaka naredna, podstaknuta deljenjima i narativom koji se razvija kroz komentare, stvara atmosferu sudnice bez vidljivog sudije, ali vrlo često sa jasno označenim krivcem.

Ipak, krenimo ispočetka, jer se čitav proces odvija kroz nekoliko prepoznatljivih faza.

Najpre se na internetu pojavi objava, fotografija ili snimak bez šireg konteksta. Korisnici zatim počinju da ono što ne znaju dopunjuju sopstvenim pretpostavkama. Komentari sa najoštrijim tvrdnjama privlače najviše pažnje, dok objavu dalje prenose stranice i profili kojima su važni reakcije i vidljivost. Stalnim ponavljanjem nepotvrđena tvrdnja postepeno počinje da se doživljava kao činjenica. Kada se kasnije pojave zvanične informacije, ispravke ili demanti, njihov domet obično je znatno manji.

Ne treba zaboraviti da u digitalnom prostoru najuticajnija nije uvek informacija koja je najtačnija, već ona koja izaziva najsnažniju emociju.

Algoritmi i moć deljenja

Tome doprinose i algoritmi na osnovu kojih društvene mreže funkcionišu. Oni prednost često daju sadržajima koji izazivaju snažne reakcije — strah, bes, mržnju ili ljutnju. Što je objava provokativnija i što izaziva više komentara i deljenja, to je veća verovatnoća da će biti prikazana još širem krugu korisnika. Tako emocija postaje gorivo za širenje sadržaja, dok provera činjenica ostaje u drugom planu.

Korisnik koji podeli neku objavu često smatra da nije učesnik u procesu jer ju je „samo“ prosledio, pri čemu ne mora ni da ima jasno izražen ili definisan stav. Međutim, njegova reakcija sadržana je upravo u samom deljenju. Prenošenjem neproverene informacije povećava se njena vidljivost i ona postaje dostupna sve većem broju ljudi. Lajkovi i komentari se umnožavaju, a algoritam takvu aktivnost prepoznaje, dodatno ističe objavu i čini je još vidljivijom.

Kada mreže presude pre činjenica 2

Svaka društvena mreža teži tome da izazove reakciju i da korisnika što duže zadrži na platformi, jer se time povećava i broj ljudi kojima je moguće prikazati oglase. Iako korisnici to najčešće ne primećuju, način funkcionisanja društvenih mreža pogoduje upravo sadržajima koji izazivaju snažne emocije i veliki broj reakcija.

Konzumenti takvih objava, ostavljajući komentare u kojima iznose sopstvene stavove, najčešće ne razmišljaju mnogo dalje od trenutne reakcije. Oni odgovaraju na određeni stimulans, ali posledice njihovih reči mogu biti veoma ozbiljne.

Kada se prema neproverenoj informaciji, tvrdnji izvučenoj iz konteksta ili sadržaju koji izaziva neku od snažnih emocija formira jasan, najčešće osuđujući stav korisnika mreže, šteta je već načinjena. Oni koji su učestvovali u donošenju takve presude često ne prepoznaju sopstvenu odgovornost. Svako je, posmatrano pojedinačno, „samo izneo mišljenje“, ali su ta pojedinačna mišljenja, sabrana i umnožena, formirala javni stav.

Posledice presude bez činjenica

A kakve su zaista posledice?

• narušavanje ugleda i privatnosti;
• pretnje, vređanje i digitalni linč;
• pritisak na porodicu, kolege ili institucije;
• otežavanje zvanične istrage;
• trajno prisustvo netačnih tvrdnji na internetu;
• gubitak poverenja u medije i institucije;
• situacija u kojoj demanti nikada ne stigne do svih koji su videli prvobitnu optužbu.

Čak i kada se kasnije pokaže da prve tvrdnje nisu bile tačne, štetu je teško ispraviti. Optužba često postane viralna, dok demanti ostane gotovo neprimećen.

Lokalni primeri i slučaj „Nevidljiva deca“

Na društvenim mrežama koje koriste Valjevci u proteklom periodu u nekoliko navrata pojavljivale su se fotografije nastale fotomontažom, ali i audio-snimci izmenjeni ili generisani uz pomoć veštačke inteligencije, objavljeni bez jasnog konteksta. Reakcije su bile trenutne i burne, dok je provera autentičnosti sadržaja najčešće dolazila tek kasnije, kada je prvi utisak već bio formiran.

Jedan od očiglednih primera bio je slučaj projekta „Nevidljiva deca“, u kojem je presuda najpre doneta na društvenim mrežama. U međuvremenu je doneta prvostepena oslobađajuća presuda, ali postupak još nije pravnosnažno okončan, jer tužilaštvo ima pravo žalbe.

Interesovanje javnosti za ovaj slučaj odavno je, međutim, u padu. Takve reakcije uglavnom nemaju tendenciju dugog trajanja. One izazovu snažnu trenutnu emociju, a zatim se pažnja preusmeri na novu temu i novi povod za negodovanje. Dok javnost prelazi na sledeći slučaj, posledice po ljude koji su prethodno označeni kao krivci mogu ostati trajne.

Odgovornost medija

U digitalnom prostoru korisnici nisu samo pojedinci. Društvene mreže koriste i mediji kako bi povećali svoju vidljivost, privukli publiku i oglašivače. Upravo zato njihova odgovornost neuporedivo je veća od odgovornosti običnih građana.

Mediji ne bi trebalo da prenose viralne tvrdnje samo zato što su popularne. Njihov posao je da provere izvor, pribave širi kontekst, kontaktiraju sve strane i jasno označe šta je potvrđeno, a šta još nije utvrđeno.

Ipak, realnost je često drugačija. Na društvenim mrežama prisutan je veliki broj medija i stranica koji naslovima dodatno podstiču „presudu javnosti“, koristeći izraze poput „skandal“, „uhvaćen“, „razotkriven“ ili „krivac“, iako činjenice još nisu utvrđene. Takvi naslovi privlače pažnju, ali istovremeno brišu granicu između informacije, pretpostavke i optužbe.

Pravo javnosti da postavlja pitanja ne podrazumeva i pravo da presuđuje bez činjenica. U vremenu u kojem se informacije šire brže nego ikada, uzdržavanje od trenutnog zaključka možda je postalo jedan od najvažnijih oblika odgovornosti.

Tekst je nastao u okviru projekta „KLIK – U valjevskoj mreži presude“, koji je sufinansiran iz budžeta Grada Valjeva. Stavovi izneti u tekstu pripadaju autoru i ne moraju nužno odražavati stavove Grada Valjeva.